Dirljivi govori Sava Miloševića i Saše Ilića na komemoraciji Branku Rašoviću

Danas je na Novom groblju u Beogradu sahranjen legendarni fudbaler Partizana Branko Rašović, član najslavnije generacije kluba iz Humske koja je 1966. igrala u finalu Kupa šampiona protiv madridskog Reala (1:2).

Prethodno je na stadionu u Humskoj održana komemoracija na kojoj su dirljive govore održali aktuelni trener Partizana Savo Milošević i dugogodišnji kapiten crno-belih Saša Ilić.

"Poštovana porodico Rašović, dragi prijatelji, Grobari. Pripala mi je čast da se oprostim od čika Raše, ako budem zastajkivao nemojte mi zameriti. Raša je bio mnogo toga u našim životima. Izgubio sam svoje roditelje i od kada su mi to javili, imam osećaj kao da sam ponovo, još jednog roditelja izgubio'', istakao je Milošević i dodao:

''Šta nam je značio čika Rašo osim ovih priča i slika? Pripada generaciji koja je posadila temelje ovom klubu. Ti temelji i dalje drže, iako živimo u teškim vremenima i olujama, jedino nas ti temelji drže. Moja generacija provela je dve godine sa čika Rašom i ne postoji čovek koji ne može da napiše knjigu o onome što nam je govorio. I sve te knjige bile bi slične, verovatno iste, a svako od nas ima neku svoju, posebnu. Te rečenice usađene u nas i urezane i pamet, posle su vremenom prešle i na naše crte karaktera. One pokazuju da to što nam je čika Raša pričao često tada nismo razumeli, ljutili smo se na te kritike, ali vremenom su one primale neki smisao, pa posle određenog vremena su postajale mudrosti.

Kasnije smo tek shvatali... Sve rečenice i reči koje nam je upućivao postajale su mudrosti, a onda su postale i deo našeg karaktera. Ne znam viši nivo pomoći mladim ljudima od toga da njegove reči postanu deo vašeg karaktera. Retki su ljudi koji imaju takvu moć, a čika Raša je imao tu moć. Sigurno mogu za sebe da tvrdim da je on najcitiraniji čovek u našim životima, ubedljivo. Ne prođe trening i dan-danas da se ne setim neke njegove rečenice, jer me svaka situacija na terenu podseti na nešto što je on izgovorio.

Često se srećemo, uvek pričamo o njemu, a nikad nismo o njemu pričali kao o vrhunskom fudbaleru, što je bio. To je fascinantna istina. Milion puta smo pričali o njemu, ali nikad kao o vrhunskom fudbaleru, već kao čoveku. Nadmašiti ono što je uradio fudbalski sa svojim ljudskim vrlinama je nešto posebno i ne znam ko je to uspeo. Nadam se da sam uspeo bar deo osećaja da vam dočaram koji svi osećamo. Bio je trener, učitelj i roditelj. Svi ga tako smatramo. Evo, sada mi drhte noge koliko osećam gubitak. Marko, Vuče, nemam šta da vam kažem osim da možete biti ponosni na ono što je bio vaš otac. Nema takvih", rekao je Savo Milošević.

Saša Ilić je podsetio na još jednu sjajnu Partizanovu generaciju koju je kao trener u omladinskom pogonu vodio upravo Branko Rašović i izveo na pravi put.

"Poštovana porodice Rašović, ugledni skupe. Tužan sam zbog povoda i počastvovan da o takvom čoveku kažem neku reč. Siguran sam da svi znaju kakav je bio čovek, sinovi znaju kakav je bio roditelj. Svi u Partizanu i u fudbalu znaju kakav je bio igrač i stena. U Engleskoj su novine pisale nedeljama o štoperu koji je izbacio Mančester junajted i uveo Partizan u finale Kupa šampiona 1966", rekao je Saša Ilić.

Sada se čika Brana pridružio tamo negde Šoškiću, Vasoviću, Bajiću, Kovačeviću, Galiću, Hasanagiću, sa kojima je pisao najlepše strane istorije ovog kluba. To kažu i tako pišu, a ovo je što znam. Pre moje generacije vodio je omladince za koje su igrali Ivica Kralj, Đole Tomić, Savo Milošević, Albert Nađ, Sale Stanojević, njegov Vuk... Da ne nabrajam više. Neko će reći da je i na taj način dopisao još jednu stranu istorije. Smatram svojim bogatstvom i ličnom srećom činjenicu da sam od takvog čoveka mogao da učim i da ga poznajem veći deo svog života. Kažu ljudi da kada tako veliki ljudi odu, ne bi trebalo žaliti njih, već oni koji ostaju bez njih. Siromašniji su i slabiji. Hvala vam i zbogom čika Brano, neka vas večni anđeli čuvaju", rekao je Ilić, a preneo ''Mondo''.

Rašović je ponikao u podgoričkoj Budućnosti, za koju je igrao od 1962. dok nije prešao u Partizan.

Posle Partizana pet godina je igrao za Borusiju iz Dortmunda, gde je i završio karijeru.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 10 utakmica od 1964. do 1967.

Trenerskim poslom je počeo da se bavi 1978. godine i karijeru je proveo u Partizanu.