Dušan kakav nam je oduvek bio potreban, vreme je da postane ono za šta je predodređen

Navikli smo da pred svaku utakmicu i pred svako takmičenje imamo najveća moguća očekivanja kada je reč o fudbalskoj reprezentaciji. Poput mazohista smo, priznajemo. Svakog puta se razočaramo, ali im se opet vraćamo. Drugo nemamo.

Kada smo spoznali grupu lige "A" Lige nacija, bilo je jasno da smo na toj lestvici tim koji će se boriti za opstanak u istoj, ali izabranici Dragana Stojkovića su odigrali veoma pristojne utakmice protiv Španije, Danske i Švajcarske od koje nismo poraženi nijednom u dva duela, te na osnovu tih zasluga imaju priliku da se u ponedeljak u Leskovcu bore za četvrtfinale ovog takmičenja.

U privatne probleme sportista novinari ne bi trebalo da zalaze, postoji neki kodeks, mada se on kod nas vrlo retko ili gotovo nikako ne poštuje. Zbog čega Dušana Vlahovića nije bilo od septembra do poslednjeg okupljanja - ostaje nepoznato. Ali, očigledno je da nije u pitanju sukob sa selektorom ili sa bilo kim iz Fudbalskog saveza Srbije jer ga u suprotnom ne bi bilo sinoć u Cirihu.

Nesumnjivo, reč je o prvoj zvezdi Juventusa i jednoj od najvećih u Seriji A. Od njega se dosta ranije očekivalo da bude neko ko će svojim prisustvom donositi samo kvalitet u reprezentaciju Srbije, ali nikako da se dočeka tako nešto. Faktora je nekoliko, a jedan od njih jeste i igra u paru sa Aleksandrom Mitrovićem što pretežno ne odgovara ni jednom od njih dvojice. Međutim, u formaciji Dragana Stojkovića, to je neizvežno. Štaviše, dosta toga je podređeno njima dvojici kako bi dva špica vrhunske klase bila zajedno na terenu.

Njihova saradnja se ne ogleda previše u tome da zajedno kreiraju s loptom, već bez nje. Svojim kretnjama direktno utiču na bolju poziciju drugog ili eventualno ostalih saigrača. Prosto, svaka odbrana mora posebnu pažnju da posveti baš njima.

Juče je protiv Švajcarske imao poprilično prostora koji je uspevao da kreira kako samostalno, tako i zahvaljujući saigračima čiji je zadatak bio da odvlače protivničke štopere. Dosta puta je napadao dubinu, dobijao sasvim solidne lopte, pravio izuzetne probleme Eraju Kemertu i Orelu Amendi, ali ga gol nije hteo. Tri puta je juče pretio Gregoru Kobelu i svaki put je iskazivao različite prednosti koje ima kao napadač svetskog renomea i kao neko ko je poprilično napredovao u poslednje vreme.

Dušan je postao fizički dominantniji, što mu je u prošlosti falilo da i na taj način uspeva da kreira razliku. Kemert nije mogao da se nosi s njim, a isto se ispostavilo i sa Amendom koji mu nije parirao ni u brzini. 

Dilema za mnoge je da li je mogao da pusti pas ka Aleksandru Mitroviću u 41. minutu, ali bilo je sasvim fudbalski što je i sam okončao napad. Odlična kretnja Kemerta sprečila je liniju pasa ka špicu Al Hilala i zaista je štošer Švajcarske uradio impresivan posao u završnici poluvremena.

Dušan je mogao i tokom drugog dela da se upiše kada je pokušao sa distance vrlo lepim udarcem. Nije mnogo nedostajalo da to bude gol za TV špice.

Kruna njegovog meča došla je u vidu asistencije kada je isprva oklevao jer je Aleksa Terzić bio u nedozvoljenoj poziciji, a onda pravovremeno poslao pas ka beku naše reprezentacije i došlo je izjednačenje. Bitan detalj jeste njegovo podizanje glave i pogled ka napadačkom delu terena pre nego što je lopta došla u njegov posed. Momentalno je imao sliku kuda bi trebalo da trči i kako se kreću protivnici i saigrači što definitivno izdvaja napadače svetske klase od onih koji to nisu.

Dušan prepun samopouzdanja i gladni Dušan. To je ono što smo videli sinoć u Cirihu i to je ono što nam je neophodno. Poslednji gol za našu zemlju postigao je još 27. marta 2023. u pobedi nad Crnom Gorom. Tada je dvaput tresao mrežu naših komšija. Vreme je da konačno postane ono za šta je predodređen.