Norveška - Konobari koji su nas pobeđivali, za promenu nećemo ih potceniti!

Postoji urbana legenda ili ona to nije, da su početkom osamdesetih reprezentativci nadmene Jugoslavije na sopstvenoj koži osetili gledanje sa visine skandinavskog
fudbala.

Ta utakmica je zaista odigrana Norveška je 1983. u Oslu slavila protiv Jugoslavije sa 3:1, za tadašnju državu su igrali Sušić. Pižon, Dule Savić branio je Ratko Svilar. Golove
za domaće dali su Lund, Okland i Harelide. Ovaj poslednji je najpoznatiji, ne kao igrač već kao trener Rozenborga i norveške reprezentacije pre dvadesetak godina.

Navodno, jedan od trojice strelaca je bio konobar koji je na dan meča služio jugoslovenske reprezentativce u hotelu. To je tada odjeknulo kao senzacija, nije dugo trebalo ovdašnjim medijima da optuže tim za prepotentnost, a ta generacija i pored togašto ih je matirao „konobar“ je posle one drame u Splitu i gola u nadoknadi otišla na EP u Francuskoj gde se izblamirala.

Igrali smo i i kasnije sa Norvežanima, ali kako su godine i decenije odmicale više ih niko nije zvao „skijašima“: Pisali smo o sjajnoj generaciji devedesetih, takozvanim „Olsenovim Lavovima“. Popularni Egil, odnosno „Drilo“ je stvorio moćan tim, doduše naporan za gledanje, ali ta ekipa sastavljena od fudbalera koji su završili u PL, poput Halanda, Bohinena, Rekdala, Bohinena, Bjarnabija iz Liverpula, Halea je izborila
plasman na Mundijal 1994. a igrali su i četiri godine kasnije u Francuskoj.

Ispali su u prvoj fazi u Americi na broj datih golova, teško su ih davali i još teže primali.

Kraj te velike generacije bio je na EP 2000. godine kada ih je Jugoslavija dobila golom Piksija Stojkovića.

Sada se srećemo sa novom Norveškom, a prepoznatljivim prezimenima. Čak pet  potomaka, sinova ili bratanaca iz generacije koja je podigla Norvežane na novi nivo
devedesetih sada je u timu. Prepoznatljiva su prezimena Haland, Torsbi, Deli, Berge čiji je deda bio kapiten reprezentacije, Bohinen, svi oni imaju fudbalsku krv. Neki će biti u
konkurenciji za duel sa Srbijom, neki ne, ali za razliku od nekadašnjeg tima ima nekoliko bitnih razlika.

Prva, oni više nisu samo ograničeni na PL, Odegard je u Realu, Svenson igra za AZ, kapiten Johanson je u Fulamu, ali Torsbi nastupa u Sampdoriji, Haland je zvezda  Dortmunda, Hauge je pre nekoliko dana potpisao za Milan, on bi mogao da debutuje
osmog oktobra protiv Srbije.

Druga i mnogo značajnija razlika, i to je ono što treba da plaši Tumbakovića je što ovaj norveški tim, za razliku od predaka zna da igra fudbal.

Kada gledate sadašnje „Lavove“ imaju nekoliko fudbalera koji su neverovatno jaki na lopti, Odegard je svakako najveći biser, ali i Mitrovićev saigrač kapiten Johanson iz Fulama, pomenbuti Tornsbi, Norman koji igra u Rusiji odudaraju od klasične predstave ili bolje da kažemo predrasude koju imamo o norveškim fudbalerima.

Norvežani su postizali u proseku dva gola po meču, ostali su iza komšija Šveđana i neprikosnovene Španije koju su zaustavili kod kuće i tesno izgubili na „Mestalji“. Ne možemo da govorimo kako su dobri na domaćem terenu jer publike nema, što je
svakako olakšavajuća okolnost za Srbiju koja ima zvučnija imena i slabije rezultate.

Treba biti iskren, iako naši fudbaleri nastupaju za poznate evropske klubove (doduše i Norvežani ne zaostaju poslednjih godina), naš rival se mnogo više čini kao tim, kao
produkt sistema i rada. Nisu se oslanjali na improvizaciju iako je liga slaba, ima ih tek nešto više od pet miliona i nikada nisu uspeli da zaustave rani odliv talenata. Ali, kada jereprezentacija u pitanju posvećenost nacionalnom timu i entuzijazam su na veoma visokom nivou.

S obzirom da je Haland eksplodirao tek prošle godine, većinu tereta u ofanzivi su izneli Džošua King, sjajni napadač Bornmauta koga su Totenhem i bivši klub Mančester
Junajted hteli da vrate. Sorlot koji je postigao četiri gola se nije snašao u Palasu, a posle odlične pozajmice Trabzonu, sada je stigao u Lajpcig.

Pa, ako primetite da je on sada treći špic u reprezentaciji, jasno vam je koliko su moćni u ofanzivi. Novo pojačanje
Milana, Hauge je sada kompletirao poker špiceva koji predvodi strašni Haland.

Milan je želeo još jednog reprezentativca, Ajera koji igra za Seltik, dok je malo afričke krvi, pomešane sa skandinavskom čvrstinom stiglo u liku Abdelauija, zamenika kapitena
koga se Zvezda seća ne baš po dobrom prošle godine iz Atine. Sada je otišao u Galatasaraj, on pokriva desnu stranu i biće glavobolja za Tumbakovića, veoma je iskusan, sedam godina igra za nacionalni tim. Iako imaju dosta igrača koje je selektor
Lars Lagerbak lansirao proteklih godina, nukleus su iskusni, Markus Henriksen se iz Engleske vratio u Rozenborg, i on ima fudbalsku krv, u pitanju je sin Tronda bivšeg kapitena ovog kluba i takođe reprezentativca.

Elinousi koji je takođe poreklom Afrikanac je trenutno u Seltiku na pozajmici iz Sejntsa, njegov rođak Tarik je takođe igrao za reprezentaciju, sada je iz Švedske otišao u Japan, u pitanju je bivši igrač Hofenhajma. Neki ih mešaju, ovaj sadašnji reprezentativac je poznat kao Moi, i još jedan je od fudbalera okupljenih oko velike zvezde Odegarda.
 
Nekadašnji vunderkind je baš to, zvezda, na kraju krajeva pokazao je da vredi i vratio se u Real, ali on se tako ne ponaša i omiljen je u reprezentaciji.

 
Kada sve saberete, Norvežani su tim za svaki respekt.

Jasno da Srbija nije bez šansi, ali govoriti o „Orlovima“ kao favoritima može neko ko baš ne razume fudbal. Jer, ovaj tim Norveške bi trebalo zenit da dostigne za Mundijalu 2022. i to su planirali, ali ne bi bilo nikakvo čudno da se posle sušnih godina plasiraju na veliko takmičenje.

Neki od ovih fudbalera stigli su do polufinala evropskog prvenstva za mlade 2013. u Izraelu i sada su dovoljno iskusni da uberu plodove zrelosti.

Jedno je jasno, Srbija mora da postigne gol u Oslu, ako želi dalje, a nećemo pogrešiti ako kažemo, da u slučaju da preživimo Norvežane, biće nam mnogo lakše u finalu baraža bez obzira ko bude stigao kao protivnik iz Glazgova.