Srbija - Šansa koja se ne propušta!

Posrnuli srpski fudbal dobio je vetar u leđa, kada je još pre previranja u savezu na klupu stigao proslavljeni internacionalac Dragan Stojković Piksi. Dugogodišnja želja da sedne na klupu "Orlova" konačno je realizovana, udahnuo je život timu koji nije još jednom uspeo da se plasira na EP.

Kada su u pitanju kvalifikacije za Mundijal ide nam obično bolje, a sa Piksijem smo konačno dobili tim čijim se nastupima radujemo. Ništa ne uspeva kao uspeh i to se još jednom pokazalo kao tačno. Bilo je dovoljno nekoliko dobrih mečeva da ambicije porastu, teška, ali zaslužena pobeda protiv Iraca, remi sa Portugalom i onda pobeda u Azerbejdžanu (tih mečeva po kavkaskim republikama se najviše bojimo, dovela su Srbiju u situaciju da se bori za direktan odlazak. Odigrana su tri meča, program je skraćen, u grupi je pet timova, protiv Luksemburžana smo već na polovini. Rival za vikend je učinio uslugu "Orlovima" pobedom u Dablinu, i trijumfom protiv Azera, sami su stekli šansu, pa će i oni probati da iznenade Srbiju.

Ako dobro odradi ovaj ciklus od dva meča, Srbija će praktično obezbediti baraž, a onda se potrkati za prvo mesto i direktan plasman protiv Ronaldovog Portugala koji je okrenuo protiv ostrvljeno.

Ono što je delovalo kao prilično teška misija sada je sasvim realno, Stojković će tražiti maksimalnu koncentraciju, ima iz čega da izabere, Vlahović je postao tema broj 1 na Apeninima, Mitrović garantuje golove u reprezentaciji, Tadić je već legenda Ajaksa, da ne nabrajamo, u poslednjih nekoliko godina nismo imali toliko cenjenih igrača u evropskim okvirima.

Samo, ne igraju imena, no, nesumnjivo da imamo ozbiljan kvalitet i da bi u kvalifikacijama to trebalo da pokažemo. 

U prošlim kvalifikacijama smo igrali sa Luksemburžanima koji napreduju koracima od sedam milja. Dobili smo kod kuće sa 3:2, nije bilo lako, čak teže nego u Vojvodstvu kada su naši slavili sa 3:1, a uz neizbežna dva gola Mitrovića upisao se i Nemanja Radonjić. U odnosu na taj tim nema više Kolarova i Rukavine, Ljajića, Luke Milivojevića, ali ovo je generacija sa novim igračima, mada igru nose oni najiskusniji.

Duel sa Luksemburžanima je prilika da vidimo trio Tadić-Mitrović-Vlahović od koga zastaje dah. Kreativnost i ofanziva koja su nam često falili poslednjih desetak godina sada su razlog za optimizam.

Ali, kako ćete videti u profilu protivnika koji smo pripremili, isto se može reći za Luksemburžane, ovo su najsvetliji trenuci njihove nove fudbalske istorije, tačnije one posle Drugog Svetskog Rata koja je i meritorna.

Nekada su bili vreće za udaranje, možemo da se vratimo na njihove sudare sa nekadašnjom Jugoslavijom. Počev od OI 1948. kada im je FNRJ dala šest golova, preko kvalifikacija za Mundijale gde od 1965. do početka veka, ove dve reprezentacije su četiri puta bile u grupi, Luksemburžani nikada nisu osvojili ni bod. Poslednji susret SR Jugoslavije obeležio je trijumf od 6:2 na stadionu Partizana, ali tadašnja reprezentacija nije uspela da se plasira na Mundijal. Petnaestak godina ranije u kvalifikacijama za SP u Meksiku, namučili su nas, oba meča su završena sa 1:0, u gostima je legendarni Fadilj Vokri dao gol u 90. minutu i sprečio brukanje. Samo tri godine pre toga u kvalifikacijama za Mundijal u Španiji dali smo im deset golova u dva meča.

Jedini put kada Luksemburg nije bio poražen u duelima sa Jugoslavijom i ostalim tvorevinama čiji je deo bila Srbija desio se početkom sedamdesetih. U Podgorici na stadionu Budućnosti tim sa Petkovićem, Aćimovićem, Bjekovićem, doduše bez Džajića (na klupi je bio Boškov) je odigrao  0:0 sa amaterima. U gostima smo ih golovima Bukala pobedili sa 2:0, ali SFRJ nije otišla na EP u Belgiji. Iako smo u grupi bili ispred Holanđana (remi sa Luksemburgom je bio dovoljan za prvo mesto), na završni turnir je putovala SSSR koja nas je pobedila u četvrtfinalu.

Za ovih pola veka mnogo se promenilo, Jugoslavije davno nema, naši rivali više nisu amateri, velika većina fudbalera su profesionalci, dosta ih igra u jakim ligama, mada ne i u najjačim timovima.

Subota 18 časova, nije bitan protivnik već Srbija. Dakle, maske, zastave i želja da se bodri tim, ostalo će naši na terenu...