Irak - Radost fudbala umesto 40-godišnjeg sećanja na torturu

 Ako postoji spisak razloga zbog kojih je vredelo organizovati ovaj ''prošireni'' Mundijal, u samom vrhu te liste je učešće reprezentacije Iraka, prvi put posle 40 godina. Utakmicom protiv Norveške u okviru prvog kola Grupe I, ''Lavovi Mesopotamije'' su upisali prvi nastup na šampionatima sveta još od Meksika 1986. godine. Veliki broj njihovih navijača koji su doputovali u Boston pokazali su koliko im to znači, a irački novinar Mohamed Al-Falahi koji živi u SAD i izveštava sa Mundijala pokušao je da dočara radost koju čitava zemlja od 46 miliona ljudi oseća ovih dana zbog fudbala koji obožavaju, iako je mnogima u svetu Irak najčešća asocijacija za ratove i diktatorski režim Sadama Huseina.

''Oni igraju, plešu. To je irački narod, a ne ono što smo videli na televiziji. Mislite da Iračani vole život u ratu? Iračani vole fudbal'', poručio je on.

Nažalost, njihovo prethodno učešće na Mundijalu proteklo je u senci politike i prave torture kojoj su s vremena na vreme bili izloženi i reprezentativci zemlje koja ima dugu fudbalsku tradiciju i koja je četiri puta osvajala Arapski kup (1964, 1966, 1985, 1988), a Zalivski kup tri puta (1979, 1984, 1988).

Vratićemo se najpre na 1980. godinu, vreme kada je Sadam Husein počeo da uspostavlja svoj diktatorski režim i kada su rasle tenzije pred početak osmogodišnjeg rata Iraka i Irana. U predratnoj atmosferi, novi irački predsednik počeo je da pokazuje nervozu i prema fudbalerima, reprezentativcima svoje zemlje, a povod za njegov bes bio je najveći fudbalski derbi Bliskog istoka tog vremena i poraz Iraka od Kuvajta pred 60.000 gledalaca u Bagdadu, čime je Kuvajt potvrdio plasman na Olimpijske igre u Moskvi 1980. Taj poraz je bio još bolniji za Iračane, jer su na poluvremenu vodili sa 2:0, ali je Kuvajt do kraja okrenuo na 2:3.

Irački fudbaleri morali su da se suoče sa posledicama nezadovoljstva svog vođe, mada su kasnije ipak otišli na OI posle povlačenja Malezije. U to vreme rađala se talentovana generacija iračkih fudbalera koju su predvodili golman Raad Hamudi, vezista Hadi Ahmed, napadač Falah Hasan, poznat kao ''Zeler'' zbog fizičke sličnosti sa legendarnim nemačkim napadačem Uveom Zelerom. Kasnije su se pojavili i gorostasni defanzivac Adnan Dirjal, kao i napadači Husein Said i Ahmed Radi, verovatno dvojica najvećih fudbalera u istoriji Iraka.

Njihov fudbalski zenit je sredinom osamdesetih krunisan plasmanom na Mundijal u Meksiku 1986, a taj uspeh je bio još veći ako se imaju u vidu pritisci koje su fudbaleri trpeli, sada već u jeku iračko-iranskog rata. Iza svega je stajao Udaj Husein, Sadamov sin koji je od 1984. godine gvozdenom rukom upravljao svim segmentima iračkog sporta, a posebno brutalno odnosio se prema fudbalerima. Kako se govorilo, Udaj je bio manje omiljen sin od mlađeg brata Kusaja, pa je svoje frustracije iskazivao i na sportistima.

Uz sve to, Irak je na zahtev Udaja neposredno pred Mundijal promenio tradicionalne zelene i bele dresove u svetloplavu i žutu kombinaciju, što je bio pravi šok za navijače, a ispostavilo se da je to posledica Udajeve naklonosti prema žuto-plavim bojama Al-Rašida, kluba koji je osnovao tri godine ranije.

Na Mundijalu u Meksiku, Irak je bio svrstan u grupu sa domaćinom, zatim Belgijom i Paragvajem, a startovao je minimalnim porazom od Paragvaja (1:0), s tim da je tom ishodu kumovala i čudna sudijska odluka da u trenutku kada je Ahmed Radi posle kornera pogodio mrežu, sudija označio kraj poluvremena i nije priznao taj gol. Zatim su usledila još dva minimalna poraza – od Belgije sa 2:1 i u trećem kolu na stadionu ''Asteka'' od Meksika, rezultatom 1:0, pa je Irak završio kao poslednji u Grupi B bez osvojenog boda.

Karim Alavi je bio član te generacije, a decenijama kasnije je potvrdio da je u Iraku ''na snazi bio veoma strog princip nagrađivanja i kažnjavanja''.

Tek posle pada Sadamovog režima počele su da na površinu izlaze detalji tog surovog kažnjavanja. Na primer, igrači su bili primorani da treniraju betonskim loptama, bilo je i bičevanja, zatvaranja i još mnogo toga. I pojedini novinari su doživljavali torturu kada Udaj nije bio zadovoljan njihovim tekstovima, a Ali Rija je bio jedan od njih. Preživeo je mučenje elektrodama...

''Udajeva okrutnost nije imala granice. Niko nije bio bezbedan od njega – zabavljači, sportisti, novinari. Mrzeo nas je sve. Uživao je u našoj patnji. Nikada je nije sam nanosio, već je voleo da gleda. Bio je zaista zao – daleko, daleko gori od svog oca'', otkrio je Ali Rija.

Srećom, to je prošlost, za irački fudbal sada konačno dolaze bolji dani. Šta god da urade na ovogodišnjem Mundijalu, oni će se vratiti kući kao pobednici i iskustvo koje sada budu stekli mnogo će im značiti u pokušaju da ubuduće postanu redovni učesnici šampionata sveta.