Španija protiv Francuske - Nije potrebno upoznavanje!

Mnogo je zajedničke istorije između Španaca i Francuza. Susedi su nekako u isto vreme bili inficirani fudbalom, ali su istorijske okolnosti i različiti periodi dominacije uticali da retko igraju. Prosto neverovatno zvuči, ali prvi takmičarski meč je odigran tek 1984. Pisali smo o španskoj odiseji do tog finala na francuskom terenu uz puno sreće. Ali, zapravo do kiksa Luisa Arkonade je Španija bila opasniji rival u tom finalu. Ipak, trijumfovao je bolji tim, tada su "Gali" osvojili prvu od svojih velikih titula.

Pre Drugog Svetskog Rata, do izbijanja građanskog rata u Španiji, "Crvena furija" je bila mnogo bolja od komšija, kod njih se igra, pre svega na granici, u Baskiji mnogo bolje primila, pa nije čudno što su u prva četiri meča dvadesetih susedima spakovali 18 golova. Negde pred Frankovu revoluciju, ako tako možemo da nazovemo puč, konačno je na "Kolombu" Francuska pobedila golom jednog od najbolih evropskih napadača tog vremena, Žana Nikolasa.

Španija je posle pobede fašista nastavila da pobeđuje, a timovi su igrali čak za vreme rata kada je Francusku predstavljao kolaboracionistički Viši. Posle rata Pariz i Madrid su se gledali sa podozrenjem, jer je Franko pružao utočište francuskim fašistima i saradnicima Nemaca iz rata, dok su mnogi politički progonjeni aktivisti sa severa Španije i Katalonije, prebegli preko granice u Francusku. Ali, fudbal se igrao, regularno prijateljki mečeve, pedesetih su to bili pravi vatrometi, sa Kopom i Fontenom na jednoj, Kubalom, Suarezom, Di Stefanom na drugoj strani. Ali, nekako je kasnije do Platinija, Španija imala više uspeha, jer to je fudbalska zemlja, u mnogo većoj meri nego Francuzi. Kako rekosmo kada su Platini i kompanija, računajući i Španca Luisa Fernandeza dobili finale EP 1984. usledila je duga serija pobeda Francuza. U tom finalu, tokom svih devedeset minuta su Španci vređali Fernandeza da je izdajnik jer igra za Francusku.

Ali, on je igrao i početkom devedesetih kada je u kvalifikacijama za EP, sa Platinijem kao selektorom, Francuska dva puta pobedila Španiju. Fernandez je do desete godine živeo u Španiji, preselio se sa roditeljima u Francusku, dobio državljanstvo tek 1981. Ali igrao je sve do početka devedesetih za Gale, i čak je u jednom od kvalifikacionih mečeva za EURO 1992. i dao gol "svojima".

Istorija dve zemlje je toliko isprepletana da je recimo u timu Francuske koji je 1996. igrao protiv Španaca 1:1 na EURO 1996. bio Bišente Lizarazu koji je Španaca (u stvari naljutio bi se da čita ovo jer je iz Baskije i igrao je i za Bilbao). U tom timu "Petlova" je bio i na klupi u pomenutoj utakmici Reinald Pedros koji ima španske krvi. Na kraju krajeva, manje je poznato da je majka Erika Kantone Španjolka (neki time objašnjavaju njegov talenat), a zaista nemamo dovoljno prostora da nabrojimo sve poznate Katalonce i Baske koji su dali doprinos francuskom sportu, ali i kulturi. Svi su jasno bežali od Franka, a njihovi potomci su eto proslavili francusku republiku.

Francuska je 2000. tukla Špance na EURO, pa onda to isto učinila šest godina kasnije na Mundijalu u Nemačkoj. Kroz istoriju Španci su dobijali prijateljske mečeve, ali su oni kada je bitno pripadali uglavnom Francuzima, makar do najveće generacija "Crvenih" u istoriji. Tim koji je ujedinio evropsku i svetsku titulu je konačno u Donjecku dobio na velikom takmičenju komšije, oba gola dao je Ćabi Alonso. Sadašnji trener Leverkuzena je dva puta savladao Uga Ljorisa čiji je otac Katalonac. Odmah posle tog trijumfa na EURO 2012. timovi su bili u kvalifikacijama za brazilski Mundijal u istoj grupi, Španija je dobila domaće u Parizu. Međutim tu je nekako i kraj španske dominacije u svetskom fudbalu, Francuzi su igrali finale EURO 2016. osvojili titulu prvaka sveta dve godine kasnije u Rusiji. 

Poslednji takmičarski meč bio je na San Siru, Liga nacija, dobili su Francuzi sa Špancima Teom Ernandezom i njegovim bratom Lukasom. Za Španiju je igrao Laport koji je i danas u timu, iako Francuz, a ušao je i Žeremi Pino koji takođe ima dosta francuske krvi. 

I danas kada pogledate timove, Laport je Francuz, kao i Le Norman. Ovaj drugi je rođen u Bretanji, igrao za Brest pre Sosijedada, a špansko državljanstvo je dobio tek prošle godine.

"Ubiće me porodica ako zaigram za Španiju", rekao je ovaj štoper, par godina kasnije prihvatio poziv selektora De la Fuentea. Dakle, španska odbrana, odnosno štoperi su Francuzi. Kod Gala tu je i dalje Teo Ernandez, brat Lukas je povređen, četvorica su u Realu, računamo i Mbapea, tamo će, kako se priča i Rabio koji se vraća u ekipu posle suspenzije. Kunde je u Barsi, Grizman koji je posebna priča je u Atletiku. Antoan Grizman je u Sosijedadu praktično kao klinac i neko ko je bio u fudbalskoj školi "ćuri-urdin" odnosno plavo-belih proveo karijeru u Španiji. Zanimljivo zbog propisa kao tinejdžer je morao da živi u selu sa francuske strane granice kako bi tamo išao u školu. 

Jasno, dosta Španaca je igralo za PSŽ, Fabijan Ruiz je sada tamo, nema Asensija koji nije pozvan, ali i trener Parižana je bivši španski selektor Luis Enrike.

Kada se sve sabere, istorija dva tima je toliko isprepletana da se ovo može proglasiti kao "naša stvar", odnosno duel timova koji se poznaju i koji imaju zajedničku istoriju. Nemojte da vas zavara što Španija ima više pobeda, one su rezultat uglavnom prijateljskih mečeva, Francuzi su bolji u zvaničnim mečevima.

Španija je pokazala više, sa tim će se svi složiti, međutim Francuska ima mnogo kvalitetnih igrača, više iskustva u ovakvim mečevima, mogli bi da odluče detalji. Gali znaju da se izvuku iz teških situacija, navikli su na preživljavanje, što smo videli na ovom turniru. De la Fuente selektor “Crvene furije” je dao čvrstinu ekipi u odnosu na neka prošla prvenstva, itekako trostruki šampion Evrope ume da odgovori na izazov u duelima, videli smo protiv Nemačke.

A opet, nekako nam se čini da je Francuska bliža finalu i da bi mogla da dobije, makar i na produžetke ili penale…