Alžir - Cena slobode, konačna potvrda

Alžir kroz istoriju nikada nije prestao da pregovara sa cenom sopstvene slobode.

Društvo je, paradoksalno, mlađe od fudbala što igru stavlja u potpuno drugačiju ravan. Ona je postala politička pre rođenja moderne države i nikada nije prestala da bude simbolička. 

Naime, u Alžiru se nikada ne radi o rezultatu već potvrdi. Bilo identiteta, bllo nacionalnog puta, bilo uloge na Magrebu. Fudbal nikada nije prestao da bude instrument revolucije, nikada nije uspeo da se odmakne od nasleđa. Kada sam pisao o Maroku potegao sam kontinuitet kao ključ rađanja velesile. Kod manje uspešnog Tunisa to je tehnokratija kao poslednje sredstvo da se prevaziđe istorijski hendikep, nedostatak baze ili slaba integraciona funkcija u odnosu na dijasporu. 

Kod Alžira je drugačija, fudbal je bio sredstvo. 

Čuveni FLN, reprezentacija koja je prethodila nezavisnosti i putovala svetom kako bi skrenula pažnju na rat za oslobođanje od kolonijalne okupacije je istorijska anomalija. Igrači iz francuske lige su napustili profesionalne karijere kako bi se loptom borili za one koji prolivaju krv na frontu. Taj tim je  determinisao pogled nacije na fudbal. 

Teško ćete naći nekoga sa tako ukorenjenim fudbalskim mitom o nastanku države kao Alžir. Za razliku od marokanskog sklada ili okova egipatske istorije, ovde je igra geneza buntovništva, energija koja uvek gleda iznad ideje običnog sportskog nadmetanja. Kada pobediš to nije stvar imanentna terenu već širem sagledavanju stvari.

Često svi tekstovi o alžirskom fudbalu krenu od Kamija, njegove golmanske karijere i odrastanja pod senkom pied-noir, Evropljanina rođenog u koloniji. 

"Sve što sigurno znam o moralu i obavezama prema ljudima naučio sam na fudbalskom terenu", utvrdio je davno Kami.

A opet, njega je kolonijalni rat učinio apatridom. Dok je FLN po svetu igranjem nosio poruku o krvi prolivenoj za domovinu, on je ostao na ničijoj zemlji, u kaznenom prostoru. Golman koji je zaplivao u prazno. Jer, front prezire humaniste. Kamijeva osuda terorizma i ubijanja civila u ime višeg cilja ga je odvela na marginu. Birajući između pravde i svoje majke, on je izabrao porodicu. Francuska levica, ubeđena u ideal ga je odbacila, jer je bio suviše čovek, suviše praksa, suviše činjenica. Sartr, Fanon i ostali su kroz teoriju ili makar njeno naknadno tumačenje opravdali nasilje kao odgovor na nasilje. Alžirci su kolonijalizam videli kao nasilje, ne svakodnevno per se, već trajno ubijanje duha. Fanon, psihijatar iz alžirskog Blida je sagledao "bolest" kolonijazma kroz pacijente. Oni su bolesni u smislu sopstvenog viđenja sebe, gubitka dostojanstva, osećaja inferiornosti. I ta bolest se ne leči samo zbacivanjem okupatora. Oslobođeni i dalje ima tendenciju da liči na kolonijalnog gospodara.

Tako se rađaju dva moguća puta kojima i društvo i fudbal mogu da krenu.

Jedan je Kamijev, ideal zajedništva, solidarnosti, duha. 

Ali, sa druge strane postoji zahtev da reprezentacija Alžira mentalno nasledi FLN. Tim mora da bude politički simbol, dokaz da nisi podređen, da si se izlečio od posledica pošto si oterao kolonizatora. To je povezano sa vraćanjem dostojanstva i odgovorom na pitanje "ko sam".

Za Fanona je identitet ideja, nije samo poreklo. Ti jesi Alžirac jer si se rodio u Alžiru, ali i nisi, ako prihvatiš podređeni odnos. 

Kao što Alžir nastaje između ideje da čoveka sačuvaš od istorije (Kamijeva majka) i verovanja da majci nema spasa ako se istorija ne promeni, tako je i sa fudbalskim timom.

On mora da bude poster za alžirsku nezavisnost, da se oslobodi kompleksa pred kolonizatorom, da vrednost potvrdi osobenošću. Alžir mora da bude drugačiji od Francuske, impulsivniji, da nastavi da dokazuje (slično putujećem FLN, pokretnoj "ambasadi"). Radi se o imperativu da novi Alžir predstavlja stvar za sebe umesto jednog sloja kolonijalnog nasleđa Francuske.

Kada je Alžir pobedio Zapadnu Nemačku na Mudijalu 1982. u Španiji ličilo je na potvrdu onoga što je Fanon smatrao ključnim, da oslobođeni narod mora sam sebi dokazati da više nije inferioran.. 

"Postojimo" i to kao činjenica dovoljna da sruši velesilu. Kada su ih Germani ispalili onom sramotom u Hihonu to je takođe bila iskustvena potvrda nezavisnosti. Slobodan Alžir je dovoljno stvarnost da Austrija i Nemačka moraju da nameste  utakmicu da bi se rešili Alžira.

Ako je FLN bio način da ubediš svet sa Alžir postoji, španski Mundijal je bio dokaz da zaista postoji. 

Generacija Mađera, Belumija, Asada je, i pre nego Kamerun, preteča velikih stvari u afričkom fudbalu. Oni su bili baš otelotvorenje improvizacije po kojoj je Alžir želeo da bude poznat. Kada ste slabiji potrebno je da u ratu ili na terenu izvedete nešto neortodoksno.Pa bila to nagla promena ritma, kratki pas koji prodate Nemcima. bek za koga rival odjednom shvati da je maskirani vezni igrač, zec iz rukava menja stvar.  Samo zato Alžir Nemačku nije pobedio time što je igrao bunker i slučajno dao gol. Oni su, (ljudi se uvek začude kada im to kažeš) su pobedili diva tako što su ga nadigrali. Postoji jedna teorija po kojoj je jedini čovek koji može da da gol petom u finalu Kupa Šampiona i obori džina, Alžirac. Rabah Mađer je to napravio Bajernu igrajući za Porto, to je bila njegova praćka za Golijata. Ta teorija je dobila novi dokaz u nekim tumačenjima da jedino Alžirac volejem može da spusti roletnu Nemcima u finalu LŠ, kao što je Zidan uradio za Real na "Hempdenu". Jer, Alžirac jedini može da uradi stvar van šablona koja menja stvari.

Kada je Zidan u pitanju, on je odabrao Francusku, nisam siguran šta bi danas učinio. Sin Luka je na golu očevih predaka, ali on nije dovoljno dobar da brani za Les Bleus. Tata nije imao mnogo izbora, jer Alžir ni tada, a ni sada nema logistiku, nema viziju, poput Maroka (setite se šta sam pisao) da ubedi igrača da se vrati korenima. 

Alžir je prečest bio buntovan, emocionalan, bez plana, oni čekaju da im se dogode dobre stvari. Takav im je i fudbal, vreme prolazi u čekanju velike generacije. Da talentovanim igračima mašu pred očima sveta, "Pogledajte, mi smo tu, nezavisni smo, kakva Francuska". Što bi bilo logično, da je 1976. umesto 2026. godine,

Naravno i da revolucionarna zanesenost ishlapi pred stvarnošću. Nevolja sa mitovima je što ne mogu da se kuvaju. Crna decenija građanski rat, borbe islamista, intervencija vojske koja prerasta u sukob, brutalnost u provinciji, strah kao način života, osakatili su društvo i fudbal. 

Liga je uništena, ko može beži, tu se princip "Kamijeve majke" ostvaruje, bitno je sačuvati glavu. Pa ako je fudbal put izbavljenja, neka tako bude, Alžirci ga igraju u Parizu, Lionu, Marseju, kod kuće je on samo karta u jednom pravcu, ukrcavanje u voz za bekstvo. Dijaspora postaje ključ, ali ne tako što se neko dosetio da sve uobliči u sistem. Kada oružje govori, velike ideje su tihe.

Ponovo im se kao osamdesetih desila odlična generacija, Feguli, Slimani i ostali. ovoga puta dolaze iz Francuske, kao sećanje, ali i talas novog posmatranja stvari. Posle građanskog rata, alžirsko društvo bira Kamija, mir, više nema kulta revolucije, sada je bolji status quo. Zato i Alžir igra drugačije, osvaja kontinentalno prvenstvo 2019. u Egiptu tako što će primiti dva gola. Sklon sam da novi Alžir dovedem u korelaciju sa društvom koje iska mir, neće da rizikuje jer su sećanja na ubijanje najsvežija od svih zemalja Magreba. Zato arapsko proleće gotovo nije okrznulo Alžirce, previse su ožiljci pamtljivi.

Možda je najveći paradoks Alžira što je zemlja koja je nastala na Fanonovoj ideji revolucije danas bliža Kamijevoj potrebi za mirom. Posle dva rata u jednoj generaciji, najveća pobeda više nije dokazivati slobodu, već sačuvati je.

Protiv Austrije Alžiru nije potrebna istorijska osveta za Hihon. Potrebna mu je pobeda bez tereta prošlosti i simbola. Možda bi upravo to bio konačan dokaz da je revolucija završena i da Alžir više nikoga ne mora da ikoga u bilo šta ubeđuje...