DR Kongo - Kad neko drugi pripoveda tvoju priču...

Demokratska Republika Kongo je svetu dala sve, osim sopstvene priče. Osuđena je da je pripovedaju drugi, bilo kolonijalni upravnici, bilo home made diktatori.

Pa, i u onom, najluđem trenutku fudbalske istorije tadašnjeg Zaira, pripovedao je svet, umesto aktera. Pisao sam o tome, izvesni Mvepu Ilunga se zaleće iz živog zida i šutira loptu dok se Brazilci spremaju da izvedu prekid. Urbana legenda o "crncima" koji ne znaju pravila poprimila je gadost prikrivenog rasizma u naknadnim tumačenjima. U stvari, Ilungu su pokretali strah i očaj. U njegovom simboličnom gestu je sadržana istorijska nesreća Konga, nikada nisu odlučivali o sopstvenoj sudbini- 

Privatni posed belgijskog kralja Leopolda, užasi kolonizacije, silovanje prirode zbog slonovače, gume, bakra, dijamanata, danas kobalta, napravili su pakao na zemlji. Izrabljivanje, držanje lokalnog stanovništva u egzistencijalnom strahu, sistematsko uništavanje bilo kakvog pokušaja da se stvori institucionalni okvir su sramota na licu zapadne civilizacije. 

Iz jednog Hada je Kongo upao u drugi. Odsustvo političkog sistema je sa nezavisnošću donelo haos atentata, secesija, pučeva, opšte nesigurnosti. Mobutu je krvožednost vlasti odveo na viši nivo. Ilungin gest je samo strah od posledice zbog poraza. Jugoslavija prethodno nije imala milosti, spakovala im je devet golova, odmazda u Kinšasi je bila izvesna. Žuti karton je svakako manja kazna od nove katastrofe koja će imati vanfudbalsku posledicu. Jasno da je mnogo lakše o ovom gestu lagati iz ugla na papiru "civilizovanog" čoveka nego pričati neprijatne istine. 

Jer, ako se istina kaže glasno, kako je uklopiti u narativ u kome je u očima Zapada Mobutu pouzdani saveznik u borbi protiv komunizma, a ne pomahnitali diktator?. Nije ovo originalno zatvaranje očiju, i druge afričke zemlje koje su istrebljivale sopstveno stanovništvo su u ime ideologije abolirane, a priće o zločinima skrivane.

Zair, odnosno današnji DR Kongo je prva zemlja supsaharske Afrike koja se pojavila na Mundijalu. I uspeh je iskorišćen kao državni projekat, slično "Rumble in the jungle" između Alija i Formana. Da vam prevedem u današnje pojmove, demonstriranje meke moći zalivskih zemalja, samo pola veka ranije, i naravno, uz neuporedivo manji novac.

Kongo jasno nema nikakav proces, fudbal je poput prirode, samo pećina sa blagom krcata sirovinama. Kao i u kolonijalno doba država izvozi svoje bogatstvo. Neobrađeno, bez ikakvog benefita za društvo. Istorija je uvek zahtevala od Konga da sve što je vredno pošalje u Evropu što ranije. Pa bilo da je reč o levom beku ili dijamantu, isto je, korist pripada nekom drugom.

"Leopardi" su osuđeni da čekaju da se dogodi generacija igrača koji gotovo nemaju nikakve veze sa precima, to nije mesto na koje idete let kod bake i dekei da upoznate svoje korene. Engleski mediji uglavnom potcenjivački pišu o likovima sa opasnih ulica Krojdona poput Van Bisake ili turobnih predgrađa Belgije i Francuske. Opšte mesto je da nisu mogli da igraju za zemlju u kojoj su se rodili, pa su izabrali domovinu roditelja.

Ali možda ova reprezentacija nije samo dijaspora okupljena oko zajedničkog pasoša predaka. Možda prvi put igra za nešto što nesrećna država nikada nije uspela da izgradi, za snove umesto košmara. Svi su odrasli slušajući iste priče, o zemlji koju je priroda stvorila kao raj, a istorija pretvorila u pakao.

Njihov san nije pobeda. Već da ih svet, makar jednom, ne gleda kroz tuđe oči.