Dušan Vlahović - Ambicija na dijeti

Dušan Vlahović za ovakav Juventus nije. 

U idealnom slučaju potrošenih 160 miliona za ove četiri i po godine za Srbina bi ga dovelo do statusa koji je recimo imao "Pipita" Iguain, neko ko će praviti prevagu u jakom timu Serije A. I za koga će se iza kulisa unjkati da nije igrač koji će te dovesti do Svetog Grala, osvajanja Lige šampiona.

I tu je nerešiv problem, niti je Juve jak kao nekada, niti Vlahović ima kvalitet da ga učini značajno boljim.

Odmah na početku, ako počnete da se bavite utiscima koliko neko vredi, šta piše na sajtovima o vrednosti fudbalera, ovo nije tekst za vas. Jer, ovde ćemo poći od toga da je nečija cena onolika koliko je neko bio spreman da plati. Ni više, ni manje.

Dakle nije do Vlahovića to što je bio duplo plaćeniji od bilo kog drugog igrača u Seriji A. Nije baš kao da je oteo punu fabričku halu FIAT-a i prisilio klub da mu da ugovor od 12 miliona evra. To je procena Juventusa i zaista je licemerno sada ga olajavati po medijima da je uzeo više nego što mu pripada.

Ovde se radi o nečemu drugom. 

Ideja tog kluba, makar dok je ličio na sebe u boljim vremenima je bila da suština uvek ima mesto u timu, za raliku od forme. Zato ih zovu "Grbavcima", ne postoji ružniji dres (onaj koji vam se nabora na vratu pa izgledate kao Kvazimodo), od tog crno-belog. Jasno vam je, inner boomere u meni priča o vremenima kada je sam dres značio više od imena igrača na njemu.

Naravno, druga su vremena, ali kada odustanete od principa uz koje ste pobeđivali i poželite da budete i simpatični i cool u isto vreme, pa to obično ovako završi. 

Zbog čega vam ovo pričam?

Ako pratite niz velikih igrača koji su Juventusu pribavili oreol najvećeg italijanskog kluba, te batice nikada nisu štrčale, platom ili ponašanjem, svejedno. Platini, pokojni Luka Vijali (valjda jedini italijanski igrač koji je bio toliko bogat da je porodica na njegova primanja gledala kao na džeparac), Del Pjero, Zidan, Nedved, Bufon (da ne nabrajam, slošiće mi se u odnosu na ovo što danas gledam) bili su samo znak na Ferariju. Oznaka kvaliteta, drugim rečima. Što će reći, moglo se bez njih, ali crvenu mašinu kupujete zbog "crnog konja" da bi vam drugi zavideli.

Pogledajte odnos primanja tog perioda, razlika u platnim razredima nije bila toliko velika. Ne jer pokojni "Advokat" Anjeli nije znao da Platini, Zidan i ostali obesmišljavaju koncept orkestra bez dirigenta. Kod Juventusa se radilo o svojevrsnom fudbalskom detantu unutar svlačionice. Niko nije dovoljno dobar da sa visoka posmatra ostale. Jer, mnogo velikih timova tog vremena padalo je upravo zbog nesposobnosti da pomiri implant likove koji su skupa moda u odnosu na ono što je vremenom sraslo sa klubom. 

Razni naši fudbaleri, da ne pominjem imena, su pričali oko kafanskih stolova, da većina italijanskog nukleusa uvek na nož dočekuje one sa debljim čekom, po pravilu strance. Nije ksenofobija, već ljubomora, ono primalno osećanje većine svlačionice. Juventus je te Scile i Haribde uspevao da prođe u jednom komadu i to u vremenima velikog novca, kada je Serija A bila najbolja zajebancija na svetu.

Tu dolazimo do suštine, Vlahović je delovao kao strano telo u klubu koji se odlučio na propast osuđeni "Manibol". Ima nešto i u njegovom karakteru, onom besomučnom mlaćenju rukama kada nesavršeni vezista (a takvih je u Juventusu ove decenije puno) promaši pas za deset metara. Ili kada se spoljni igrač postavi ka lopti kao prema prirodnom neprijatelju.

I tu treba razumeti Vlahovića, jednim delom. Kao što je Juve očekivao više od njega, on je više očekivao od Juventusa. Kada se ambicija sudari sa realnošću obično ostane spaljena zemlja. I po tom zgarištu je Vlahović lutao par godina. Između povreda, činjenice da je bolji od drugih, ali ponovimo, i nedovoljno dobar da ih približi svom nivou. 

Nije ni od njega baš suvislo (ako je verovati italijnskim novinarima) da poredi svoju platu sa promašajima tipa Džonatan Dejvid. Jer, kao ni Vlahović, ni Kanađanin nije dao Juventusu ponudu, oni su je poslali njemu. Dakle, niti se klub budio sa odsečenom konjskom glavom u krevetu, niti se odnos ponude i potražnje svodi na varanje. Svaka odluka ima svoju cenu, život bi za sve nas bio jednostavniji da možemo da pritisnemo dugme "Quit" i krenemo iz početka.

Ne biva, pa će tako i Juventus morati da se suoči sa svojim licem u ogledalu, a i Vlahović da proguta izgubljene četiri i po godine karijere. Godina koje su pojeli skakavci, sezona zadovoljavanja četvrtim mestima (sada ni toga nema) i ambicije jedne obećavajuće karijere koja je sada na dijeti.

Njegov "leverage" (omiljena reč NBA igrača tokom pregovora) su odrešene ruke i prilika da naplati slobodu pod svojim uslovima. Ako se vratimo na Paula Dibalu, na kraju je, da bi ostao u Italiji, prihvatio manje od Rome. Vlahović će imati bolje ponude, na kraju krajeva, sa 26, će vam uz godine automatski dodati pridev "najbolje".

Ali, od glavnih uloga će na neko vreme odustati. Što je opet dijeta za koju nisam siguran da je spreman...