Egipat - Maat, Nil i Salah kao dokaz!

Problem sa Egiptom je što ima toliko identiteta da teško može da pronađe mesto za fudbal. Neko bi primetio da 5000 godina istorije na leđima, nedoumice oko toga kome pripada (i postoji li uopšte dominantno nasleđe kao svojevrsni znak kraj puta) predstavljaju veliki teret.

Previše je vremena prošlo u traženju najmanjeg zajedničkog činioca oko koga bi se okupila većina. Herodotova primedba da je Egipat dar Nila transponovana u fudbal bi trebalo da znači da postoji centar u kome se, ili uz koga se, sve odigrava. 

Savremenom fudbalskom Egiptu je uvek izmicalo šta je žila kucavica u strukturi nacionalnog tima, nešto što determiniše organizaciju i rezultat..

Samo, ako vučete na leđima, faraonsku, mediteransku, grčku, arapsku i afričku zaostavštinu zar vam se ne čini da je nemoguće odrediti tačku oslonca, da ćete se zauvek teturati?

Ili je to dilema prošlosti? 

Možda je moguće ravnotežu u doba sadašnje naći u Muhamedu Salahu. Jer, on je jedna vrsta globalne poruke Egipta. Ne u smislu "vratili smo se", već "imamo šta da vam ponudimo, osim neinventivne stabilnosti, kontinuiteta u jadu i održavanja mira kroz preteće mahanje oružjem ka sopstvenim građanima".

Prvi put posle Nasera se pojavio neko zbog koga će Egipat izaći na ulice, neko ko simbolizuje i sirotinju uz Nil i kosmopolitska svetla nekadašnjeg Kaira i predstavlja inspiraciju za braću po veru ili geografiji.

Kada je Naser probao da projektuje pan-arapski svet sa Egiptom na čelu kolone, vojni, i pre svega, psihološki poraz u šestodnevnom ratu sa Jevrejima je razbio egipatske zablude. Kasnije Sadatova real-politika i mir sa Izraelom, kao i Mubarakov silom održavani status-quo su oduzeli naciji identitet vođe. Odnosno civilizacije čiji je zadatak da predvodi i kreira istoriju. 

Za sve to vreme fudbal, onaj reprezentativni je u nedostatku heroja pao na starom ispitu. Nikako se u njihovom timu nije nazirao Maat, odnosno harmonije i ravnoteža, Jer nije bilo Faraona da održava kosmički red. Zbog toga je reprezentacija nekako postala raspolućena, skrajnuta poput države u geopolitici. Nesigurni šta su lutali su od generacije do generacije, prečesto u isčekivanju novog Saladina, nekoga ko će se suprotstaviti jačima na terenu.

I to nas opet gura ka decenijskom zatvaranju u sebe, vraćanju nacionalizmu kroz insistiranje na faraonskoj prošlosti. Ne možete u isto vreme da govorite jezikom par-arabizma, da igrate afički fudbal i da se pozivate na faraonsko nasleđe. Po meni, Egipat nikada nije odlučio, verovatno i ne može, šta želi od svog društva i svog fudbala.

Zato je egipatska reprezentacija nešto između afričkog individualizma i pretnje haosom kada ne ide, ali i arapske discipline, strpljenja oslobođenog mašte, čvrste defanzive što su karakteristike Mubarakove političke filozofije. Ne definiše ih geografska pripadnost, ni religiozno određenje (fanatizam, žrtva), ali ne mogu ni da pobegnu od tih primesa. I onda su često upadalu u zamku mirenja identiteta, "hajde da budemo od svega pomalo i ništa previše". Teren takve eksperimente retko podnosi. Od monumentalnosti faraonskog nasleđa nije ostalo puno, uvek je egipatska reprezentacija delovala obično, oprezno, bledo, kao muzika u liftu.

Kada govorimo o igri, mnogo više od nacionalnog tima tamošni fudbal simbolizuje klupska podela. Ona je više politička nego bilo gde drugde u modernom svetu. 

Al-Ali protiv Zamaleka, narod, nacija, otpor kolonijalniim osvajačima protiv restauracije starih, mondijalskih, pro-zapadnih kalupa. Ove druge "Bele" opreterećuje stigma nekadašnjih osnivača i svrgnutog kralja Faruka. Ali, zanimljivo, ni Pokret Slobodnih Oficira, zavojevači i egzekutori puta nisu značili kraj za El Zamalek. On se prilagodio i nastavio da živi unutar republike sa ponešto izmenjenom retorikom, ali i starim "gresima" u očima revolucije. I danas derbi Kaira izaziva emociju koja oživljava dva egipatska pogleda na svet. Pisaću vam jednom o toj utakmici koja je najmanje sport i više traženje odgovora na pitanje kako Egipćani vide sebe. Gde je ishodište političkih previranja? Zbog čega linija sukoba nikada nije zatvorena, iako poput ponornice nije često vidljiva u militarizovanoj republici? 

Egipat nikada nije promenio, bez obzira na novi jezik i novu religiju svoj osećaj posebnosti. Samo, očajnički je posle Nasera tragao za dokazom,

I upravo to što im se desio Salah je osnova na kojoj grade identitet. Tačnije, kao da su dobili "Faraona". Ujedinitelja, tačku svih odnosa, simbolički Nil. Nije to samo Salah kao osnivač nove Liverpulove dinastije, slavni fudbaler, neko koga zna ceo svet. Ovo je više, oslonac, plamen nacionalnog ponosa u kome Egipat traži svoju vrednost. Pretpostavljam da je teško državi takve prošlosti da bude marginalizovana. Zato je Salah moć u rukavicama, matica, nekadašnja politička Meka za Arape, ali i nada za podsaharski svet. Mohamed je dovoljno Musliman, ali i najbolji fudbaler Afrie  poslednjih deset godina, popunjava sve kolone u nekom testu identifikacije dva kontinenta sa ličnošću. 

Naser je to radio kroz Nesvrstane do poraza u ratu, sa Salahom je bezbolnije, jasnije za razumevanje, prijemčivije. Salah proizvodi događaj, izaziva emociju, ono što politički Egipat nije uspeo sa El-Sadatom i Mubarakom. 

Naišao je u epohi u kojoj je Egipatu očajnički bila potrebna potvrda, možda i most nakon uličmog ustanka 2011. i gušenja društvene energije kroz post-obračun sa vesnicima promena. Svako je prisvojio deo Salaha, kao što svako koristi Nil, za poljoprivredu, trgovinu, suvu egzistenciju ili koridor. Ponoviću Salah je Nil i kao ideja, kao nešto samo egipatsko, jasna distinkcija u odnosu na susede. On je svet, mnogo više od Magreba.

Dok ostale zemlje sa severa Afrike kroz alžirsku revoluciju, kontrolisanu modernizaciju u Maroku, bezbojnu institucionalnu disciplinu Tunižana traže sebe posle prekida, Egipat pamti sebe.

I zato mu je bio potreban Salah, da se seti prošlosti, da ima na šta da se pozove u vraćanju na postavke jedne od najvećih civilizacija koju je čovek smislio. Da oseti dah nekadašnje veličanstvene imperije, zasnovane na suprotstavljanju prirodi, odvažnosti, umu koji ne odustaje pred izazovom.

Pa, ako je kroz jednog čoveka, kroz fudbal koji on igra, kroz poistovećivanje sa Salahom moguće državu faraona učiniti opet faktorom dovoljno je. 

Ovo je novi Egipat sa ambicijom da se pita, da bude relevantan. Treba ih se pripaziti.