Ekvador - Budućnost bez nostalgije

Ne postoji jedan Ekvador.

Najmanje tri entiteta u državi su istorijsko opterećenje društva, samim tim i fudbala. Jer, na različitim mestima teritorije menja se i definicija. 

Ali, bilo da govorimo o Kitu prestonici pod oblacima, ili pacifičkoj obali Gvajakila ili nemilosrdnoj Amazoniji, džungli iz koje oprezno izviruju stari narodi kontinenta jedno je konstanta, odbijanje da se pripadne nekom širom identitetu.

Ekvador, zaboravljena periferija španskih konkvistadora je oduvek funkcionisala kao spoj suprotstavljenih delova, rascepkane zajednice tek nerealnom željom o imenom spojene u nekakvu poluatributsku strukturu državnosti. 

Tu dolazimo do paradoksa. Ako pogledate popis, blizu 80% stanovnika se izražava kao "Mestizo"- Ta mešana nacionalna većina u svojoj različitosti ipak deli neko zajedništvo u genu, niko nije samo svoj. Ali istorijska zakonitost Ekvadora u prošlom veku je da poreklo, odnosno procenti krvi, imaju da ustukne pred regionom iz koga dolaziš. To je oduvek bila ogromna prepreka za igru, kako tim osećati svojim?

Kolonizacija nije uspela da nametne makar jedinstvo u otporu. Jezik "kičua", lokalna verzija "kečua" kojim se služilo i carstvo Inka, tvrdoglavo je opstao u andskim selima. Ako uporedimo Ekvador sa komšijama, nema tako snažnog domorodačko-političkog identiteta kao u recimo Boliviji, ali ni odricanja od prošlosti poput Argentine. Nikada, baš nikada, Ekvadorci sebe nisu poredili, ni  projektovali, u odnosu ka Evropi poput Argentinaca. Ali, nema ni modelovanja društva prema starim civilizacijama poput peruanskog puta oslonjenog na Inka nasledstvo. Ekvador nikada nije zaokružio svoju nacionalnu priču jer je previše heterogen.

Samo mesto, par stotina kilometara na sever od Kita je centar često i institucionalno skrajnute grupe potomaka afričkih robova. Uvezli su ih Jezuite pre nekih 500 godina kao radnu snagu na plantažama šećera. Iako je ropstvo ukinuto sredinom XIX veka, slobodni i osiromašeni potomci su lako skliznuli u ekonomsku zavisnost i ostali vezani za izrabljivački sistem na poljima doline. Tih 5 do 10% stanovništva Ekvadora koji je ranije bio deo Velike Kolumbije su uvek delovali nevidljivo za establišment, kao sramno podsećanje na trgovinu robovima. Strašno siromaštvo lokalnog stanovništa, čak i za uslove Južne Amerike je bilo dovoljno neprijatno da država skreće pogled. 

Socijalnu mobilnost će kao i u drugim nesrećnim zajednicama širom sveta doneti. fudbal. 

Međutim pre te fudbalske migracije simbolički vrata otvara Alberto Spenser. On se pojavio u ekvadorskom društvu niotkuda, sa pacifičke obale, autsajder koji je zadivio Južnu Ameriku. "Cabeza Magica" što će reći "Magična Glava" i dan danas drži rekord po broju golova u Libertadoresu. Ovde se ima ipak dovesti u pitanje koliko je on simbol Ekvadora. Jeste u Gvajakilu na obali već počeo da piše legendu, ali je velike brojeve vezao  za Penjarol. Stoga je njegovo mesto u ekvadorskoj fudbalskoj mitologiji pomalo neobično, a uticaj ograničen na nedodirljivost nekoga ko je uspeo daleko od domovine.

Mnogo važniji za ovu priču je recimo sin Čote, Ulises de la Kruz. 

Momak iz Pikiča je ne samo utekao socijalnom beznađu u ovom malom farmerskom gradu koji skapava gledajući u nebo, već je kroz karijeru uspeo da utiče na percepciju Afroekvadoraca u drugim krajevima zemlje. Borbu protiv nejednakosti, zapostavljanja čitave zajednice je iskazao delima. Njegova posvećenost Čoti kroz ulaganja u infrastrukturu, bolnice, škole, sisteme za prečišćavanje vode napravila ga je lokalnim herojem. Ta generacija crnih Ekvadoraca je nacrtala mapu moderne igre. Delgado, Antonio Valensija i ostali su predstavljali novo lice Ekvadora. Ovde je fudbal dobio i prosvetiteljsku misiju. Ekvador na debiju 2002. nije prošao grupu ali je dobio Hrvate. Onda su četiri godine kasnije tukli Poljsku i Kostariku i dokopali se osmine finala Mundijala. Nova generacija iz prošle decenije sa sadašnjim kapitenom neuništivim Enerom Valensijom, Felipeom Kaisedom je proširila granice i otvorila školjku Ekvadora za skautske oči. Kao deca novog El Dorada evropskih klubova, oni su uspeli ne samo da proslave dolinu, već i da pruže nadu. Reprezentacija je postala jedan od retkih entiteta koji u Ekvadoru funkcioniše na nivou multietničnosti.

A onda se kao kanalizator talenta pojavio Independiente del Vale. 

Ova priča je potpuno atipična za Južnu Ameriku. Ona ne podrazumeva fudbalsku kulturu u kojoj Ekvador nije ni prineti vodećim zemljama Latinske Amerike, niti naročitu strast, već plan. Naime, mali klub iz sićušnog Sangolkvija (predgrađe prestonice) je napravio sistem. I to je zadivljujuće za pomenute predele gde strukture obično ustuknu pred naravima, temperamentom, sivom svakodnevicom, kulturom brzog razočaranja. Independiente je premrežio Ekvador, uspeo ono što vlada nije, da bogatstvo različitosti zajednica pretvori u projekat. Prevrnuli su svaki kamen u andskim selima, na obali Pacifika, u jadnim dolinama Anda u potrazi za "sirovinom". Iako je klub proklamovao da kroz akademiju stvara talente, da su trofeji u drugom planu, istorijska ironija je da su dobili jedno i drugo. Iako se čini da se zbog finansija trkaju sa nogama u vreći protiv tradicionalnih sila, LDU i Barselone  (mestizo klubova koji su produkt mnogo širih zajednica i državne podrške, Independiente pobeđuje.

Najveći benefit ima reprezentacija. Kaisedo, Paćo, Inkapije. Paez, Gonzalo Plata su oblikovani kroz razvoj, nauku, obrazovanje, ideologiju akademije. Primećeni, obrađeni poput dijamanta i dodatno dorađeni po velikim evropskim klubovima.

Tako je često inertni, od logike otuđeni fudbalski savez (da se ne lažemo ekvadorsko društvo pati od svih društvenih latino bolesti koje vam padnu na pamet) profitirao, neko će reći, ni kriv, ni dužan.

Međutim suština  je da je fudbalu uspelo ono što establišmentu nije, da uklopi regionalni karakter folklorne kulture u širi obrazac i da to funkcioniše. Ekvador više od dve decenije izvozi, ali sa jasnom oznakom kvaliteta. I ima još nešto, njihova liga je jaka. Takmičemje je strašno napredovalo kroz konkurenciju, ogroman broj mladih igrača, smanjenu opasnost da se talenti odliju ka Argentini, Urugvaju, Kolumbiji (zbog finansijske propasti tamošnjih takmičenja). 

Pogledajte samo Sudamerikanu. U poslednjoj deceniji Ekvadorci su se od egzotičnih gostiju pretvorili u stalne učesnike završnica. Independiente del Valle je osvojio takmičenje dva puta, igrao finale Libertadoresa, LDU je nastavio da skuplja kontinentalne trofeje. To više nije slučajnost, niti generacija koja se pojavila niotkuda, jednom u veku. 

Iz tog razloga Ekvador nikada više neće biti autsajder. Odavno više nije tajna. Dok su okolne zemlje pokušavale da sačuvaju stare modele, "Orlovi" su stvorili novi. Cinik će reći da nisu ni imali veliko fudbalsko nasleđe koje bi ih sputavalo, niti slojeve nostalgije koji drugima često otežavaju da krenu napred. Umesto potrage za onim što je bilo, zemlja koja ima toliko različitih doživljaja prošlosti da gotovo ne postoji njena zvanična verzija, okrenula se onome što tek treba da postane.

A to je, priznaćete, retka komparativna prednost u delu sveta gde je uspomena uvek pretpostavka budućeg delovanja.