Finale Lige šampiona - Svakom svoje...

Da su fudbalski bogovi zaustavili kuglicu na crveno u Budimpešti, Mikel Arteta bi zaslužio spomenik. I to na Trafalgar Skveru. Uistinu bi to bila britanska pobeda ravna onoj protiv Napoleona. Ko zna, možda bi vladajući Vindzori u omaž Elizabeti II (navijala za Arsenal) ovekovečili Baskijca u bronzi.

Umalo da Artetin gambit uspe. Žrtvovao je Saku i ostvario taktičku prednost, držao Luća Enrikea u problemu više od sat vremena. 

Stvar je u tome što ne možeš da odigraš savršenu utakmicu. Arsenal je uspeo u idealu većine timova u ovakvoj situaciji, da se rasprava na terenu odvija na nivou slabijeg. 

Arsenal to jeste, ma šta ko mislio. I to ne malo. 

A opet, to se nije videlo večeras, tu je Arteta podmetnuo svoju trenersku zrelost kao oslonac inferiornom timu.

Ostavite po strani posed, broj pasova, sve te beznačajne brojeve. Večerašnji "Inner Murinjo" u Arteti bi verovatno cinično primenio da ne treba ni izlaziti na teren, pobednik je onaj koji je više puta dodao loptu prvom do sebe. 

Za pobedu je Arsenalu nedostajalo savršenstvo. PSŽ je uradio dosta pogrešnih stvari, osim jedne, bili su uvereni da će protivnik negde popustiti. Iako je na momente delovalo da rade ono što i svaki očajnik, očekuju da će million neuspešnih pokušaja dati rezultat, desilo se neizbežno. I to upravo zbog toga što timovi poput Arsenala na ovom nivou ne mogu da budu savršeni.

Jer, njima je na kraju nedostajao delić od svega. Malo više energije, malo više hrabrosti da možda (posle dobrih 10 minuta u nastavku) otmu igru od boljeg rivala, malo i sreće da se naplate iz onih ničijih lopti što su lutale po šesnaestercu Parižana pri kraju. 

Nemojte pogrešno da me shvatite, nije Arsenal zaslužio da se raduje. 

Stvari ne funkcionišu tako, fudbal je dovoljno neuređen da ti je potreban heroj, proviđenje, naklonost sudije. Ništa od toga oni nisu imali, osim eto te neutešne činjenice  da su bili bolji od onoga što realno jesu. I to nije bilo dovoljno.

Ono što čudi ako prićamo o PSŽ je da su delovali izmučeno. Neko će naravno primetiti da ih je presekao onaj gol Haverca. Ali velike timove ne demorališeš tako lako. Olako sam i pretpostavio da će biti svežiji posle rekreativnih termina u većem delu sezone (jeste, na francusko prvenstvo mislim). To nas je dovelo do paradoksa koji je teško razumeti, igrači koji su pretrčali mnogo više kilometara od avgusta kada je počela sezone izgledali su odmornije.

To je možda samo utisak, ali čovek bi očekivao da će PSŽ insistirati na tome da se ne pucaju penali. Ne, oni i u produžecima (još jednom se pokazalo da su dodatnih 2x15 najnepotrebnija stvar na svetu) nisu baš bili voljni da rizikuju.

Zakljućak? 

Protiv nekog boljeg tima bi izgubili. 

Sad već vidim neizbežno pitanje, kako Arsenal nije veliki tim, a ipak je prvak ubedljivo najjače lige na svetu?

Nemojte da mešate babe i žabe. Arsenal je uspeo da pobedi sebe, (o tome sam pisao u najavi) mentalno da očvrsne dovoljno da iskoristi Sitijeve poklone. Ta titula u PL maratonu, nema veze sa last man standing turnirskim takmičenjem gde vas često i sticaj okolnosti i raspored planeta dovedu do jedne ovakve prilike. 

Prvak je ostao isti i sve ostalo će prekriti ruzmarin, snegovi i šaš. Oni jesu najbolji tim u Evropi mada to večeras nisu pokazali.

Ali, živimo u doba fudbalske iskrenosti koju personifikuje PSŽ, pa im dobro pristaje i pehar osvojen u jednoj ovakvoj utakmici...

Arsenal ne mora da žali, možda to ne izgleda tako, ali niko od njih ne bi menjao engleski pehar za "Klempavka".

Svakome svoje...