Fudbalski Maroko - Putovanje koje se vratilo sebi

U simboličkoj ravni, marokanski fudbal deluje kao put koji je obišao svet da bi se vratio sebi. Ne u smislu zatvorenog kruga, već pre kao spirala posle koje ništa ne može da bude isto.

Ako krenemo od Ibn Batute, verovatno najpoznatijeg putnika srednjeg veka, njegova odiseja iz rodnog Tangera je proširila percepciju odnosno rastegla pojmove islamskog sveta.  Ovaj pravnik je krenuo na hadžiluk u Meku, ali su hodočasničke putešestvije potrajale bezmalo trideset godine. „Rihla“, ili što će reći  "Putovanje"  nije samo zapis ruta i događaja, već pokušaj da se stvari razumeju kroz različitost ljudi i običaja. Batuta ne otkriva svet u modernom smislu, on ga povezuje kroz distinkcije islamskog sveta. Kasnije su beleške ovog vagabunda determinisale marokanski pogled, da, svet je podeljen, ali otvoren za razmenu.

Maroko, posmatran kroz tu optiku, nikada nije bio zatvorena celina. Amaziško nasleđe, islam, andaluzijski trag, kolonijalna iskustva i savremene migracije su iscrtale savremeni identitet naroda. Društvo nije definisano poreklom, već kretanjem. Ako govorimo o fudbalu, Maroko pripada svakome i nikome.

Zbog toga je greška svesti marokanski nacionalni tim na dijasporu. Jer, ona jeste vidljiva, ispupčenje na površini stvari, ali nije suština. Druga i treća generacija Marokanaca rođena u sivim evropskim predgrađima se pre može objasniti kao posledica, nikako uzrok. Ovde priča lako može da sklizne u banalnost tipa, "dođi jer ćeš pre igrati za nas nego za zemlju u kojoj si se rodio".

U stvari, na početku svega beše majka.

Porodica je za muslimanske imigrante u Zapadnoj Evropi osnovna jedinica identiteta. U islamskoj tradiciji poštovanje majke nije samo moralna preporuka, već i struktura odnosa. Ako imalo poznajete Kuran, hadis u kome Prorok insistira na najvećem poštovanju za onu koja te je rodila nadovezuje se na izreku da je "raj pod nogama majki". Ovo je snažna asimetrija brige i žrtve. Ako to prenesemo u današnje okvire, majka je čuvar identiteta, porodičnog, nacionalnog, lingvističkog i religijskog. Sve ovo je još izraženije u dijaspori, Ona je najsnažnija veza sa tradicijom i korenima. Videli ste verovatno slike Hakimija i ostalih koje igraju sa majkama obučenim u tradicionalnu nošnju nakon fantastičnog uspeha u Kataru. Iza izbora i sentimenta mladog igrača krije se uticaj majke. Ako se za trenutak vratimo Ibn Batuti stara vremena simbolizuju baš to, odlazak oca, odsutnog, dalekog autoriteta za koji nije sigurno hoće li se vratiti i majke kao čuvara doma, tačke oslonca potomaka.

Ova nova generacija je sačuvala vezu sa zavičajem roditelja kroz poštovanje tradicije i jezika. Kada se odlučuju da igraju za poreklo umesto mesto rođenja emocija je važnija od koristi. Hakimiju Maroko nije opcija jer ne može da igra za Španiju, neki mlađi igrači poput Buadija iz Lila, El Kanusa iz Štutgarta su odbili Francusku, odnosno Belgiju, iako su bili nadmoćni u mlađim kategorijama. Znaju da neće imati problem da se uklope, jezik koji govore, i to dobro, je most. Tu je, kako rekoh i onaj osećaj koji su Marokanci u domovini, odnosno savezu uspeli da razviju kod fudbalera iz dijaspore, "Hoćemo te jer si Marokanac i među nama nema nikakve razlike".

Maroko je i u istorijskom smislu zemlja slojeva. Nakon pada Andaluzije  u severnu Afriku pristižu muslimani i Jevreji iz Španije, noseći sa sobom urbane kulture Al-Andalusa. Gradovi poput Fesa, Tetouana i Rabata su ih prihvatili, zajedno sa običajima arhitekturom, muzikom, zanatima.Pposlužili su se njihovim trgovačkih vezama, ali i preduzetničkim genom. To preplitanje sa Al-Andalusom odnosno "izgubljenom Andaluzijom" je više od geografske blizine uvezalo Maroko sa Evropom. Arapi su mnogo ranije na ovu užurbanu saobraćajnicu sveta uveli islam i novu političku elitu. Ali, dolaskom "buržoaske preteče", vlasnika kapitala se umesto jedne linije identiteta, dobija mreža.

Mreža u kojoj svako plete niti kao omaž nasleđu predaka. Zbog toga su Marokanci uglavnom bolji od komšiluka.

Ovde je recimo zamimljivo povući paralelu sa Alžirom. 

Obe zemlje imaju sličan broj stanovnika, amazičke korene, francusku prošlost, ogromnu dijasporu. A opet, Maroko je neuporedivo bolji u fudbalu. Razlog je kontinutet, građenje društva iz različite ideološko-nacionalne perspektive. Alžirci se ostvaruju u mitu od ratu i nezavisnosti, Marokanci kroz viševekovnu monarhiju grade kontinuitet. Dakle, jedno se ostvaruje kroz prekid, drugo kroz trajanje. Marokanska kraljevska kuća je mecena, tamo je fudbal projekat krune. Umesto gradova, džamija i trgovačkih puteva, "moderni sultani" danas grade akademije i stadione. Društvo je stabilnije, a projekat dobija već na samom početku šansu da potraje.

Socijalno, ali i fudbalski Maroko nije pustinja već more, to je granica koja se lakše mentalno prelazi. Kao nacija pripadnosti, umesto krvi, njena identitetska filozofija te ne pita gde si rođen, već šta donosiš sa sobom. I fudbal je to najbolje definisao kroz nacionalni tim. 

Ali, Maroko nije "rođen" 2022. godine kada je stigao do mundijalskog polufinala.

To je prvi pravi afrički tim (ne računam engleski Egipt iz 1934. godine), ali i prvi arapski tim (da, i to se može reći) koji je prošao grupu 1986. u Meksiku. Logično da je postao prvi i u polufinalu. Njihov uspeh je panafrički i panislamski, za njih se navija na tri kontinenta, Evropi, Africi i arapskoj Aziji, tu podršku nema niko.

Alo ponavljam i taj tim  sa "pan" predznakom zabluda je svoditi ih  na dijasporu. Jer, Maroko ima snažnu fudbalsku akademiju, pokrovitelj je sam kralj Muhamed. Trend je da u reprezentativnim selekcijama igra sve više igrača rođenih u zemlji. I, što se često zaboravlja, ova krv se snažno mesa sa crnim Afrikancima koji nisu više u tranzitu. Kazablanka je danas puna ljudi iz supsaharske Afrike. Sve te ostale zemlje predstavljaju ogroman rezervoar za marokansko društvo i fudbal. Oni su doši u Maroko da ostanu, umesto da traže bolji život preko Mediterana. To je relativno nov proces čiji će se plodovi tek videti.

Maroko je predodređen da se vraća Batuti sa početka teksta, ali u obrnutom smeru. Ako je on simbol zemlje koja izlazi u svet da bi ga upoznala, današnji Maroko postaje centar razmene, spolja i unutra. Fudbalski jug se pretvara u ishodište, umesto polazne tačke kako ga Evropa obično posmatra. 

Nove fudbalska velesila je rođena, pitanje je samo kada će to svi primetiti...