Gana - Kad igraš za Crnu zvezdu...

Kod Gane fudbalska tradicija nije tuđe nasleđe. Ona je, južno od Sahare, izmišljena u Akri. Dok je Afrika učila o odnosu države i reprezentacije, Gana je već držala časove. Doduše, očevi osnivači su dugo čekali da im igra vrati inicijelni zamah koji su joj dali. Svejedno, Kamerun, Nigerija, kasnije i Senegal su koristili i baklje na putu koje je postavila Gana još šezdesetih.

Prva nezavisna država Supsaharske Afrike, nekadašnja engleska Zlatna Obala je oduvek imala misiju. Na kraju, ta istorijska odgovornost sadržana je u rečima čoveka koji je bio simbol borbe za nezavisnost.

"Ništa naša sloboda ne vredi dok čitava Afrika nije slobodna", govorio je Kvame Nkruma. 

Lider Gane je uvek mahao zastavom panafrikanizma. Uostalom, crna zvezda na zastavi, ali i nadimak reprezentacije su politička tema. Simbol je preuzet  od brodarske kompanije Markusa Garvija, pionira sna o jedinstvenoj, slobodnoj Africi. Za Ganu je oduvek fudbal bio više puke teritorije, od sopstvene države, igrali su sa svešću da predstavljaju sve ostale, porobljenu braću na kontinentu.

Upravo je fudbal u Gani bio deo snova o slobodi. Pre svih drugih, britanski i američki đak Nkruma je shvatio da će pobeda na terenu biti mnogo uverljivije diplomatsko oružje od velikih reči i zapaljivih govora. 

Gana šezdesetih je po svim kriterijumima bila vodeća afrička fudbalska nacija. Dve kontinentalne titule i dva poraza u finalima u osam godina su posledica velikih državnih ulaganja u infrastrukturu, plate igrača, strane trenere i ono što će postati znatno kasnije standard za čitavu Afriku. Fudbaleri su imali status velikih zvezda, a pobede su proglašavane za trijumf ideje o slobodnom kontinentu.

Tim je ostao dugo čuvana tajna isključivo zbog sita kvalifikacija. Gana nije kasnila na Mundijal zato što nije bila dovoljno dobra. Kasnila je zato što je Afrika decenijama dobijala premalo mesta. U eri kada je CAF imao samo jednog predstavnika, često je jedan loš dan brisao godine dominacije. Tako je, recimo, Zair 1974. ugasio još jedan san "Crnih zvezda"-

Iako se i posle puča i smene Nkrume ulagalo, zemlja je počela da liči na ostale post-kolonijalne države, postala nestrpljiva i kasnije potonula. Poslednjih 20 godina prošlog veka nisu bili baš blagonakloni prema tamošnjem fudbalu.

Ako se za Nkrumu može reći da je otac nacije, taj status u modernom fudbalu pripada Abedi Peleu. Legendarni dribler nikada nije uspeo sa reprezentacijom ono što je radio sa Marsejom, ali negde na prelazu osamdesetih i devedesetih je bio apsolutno najbolji igrač Afrike. On je i dokaz da neko iz Gane i pored toga što je reprezentacija loša može dominira u Evropi.  Pele je bio most, i ka Vei, Okoči i ostalim majstorima, ali i novoj generaciji Gane koja će pre četvrt veka stupiti na scenu i 2006 ispuniti misiju, dovesti "Crne zvezde" na Mundijal.

Esijen, Apija, Muntari, Asamoa Đan, Prins Boateng  su preuzeli štafetu i odveli fudbal u Gani, ali i kontinent u predvorje snova. Možda bi bila istorijska pravda da je Gana uspela da prođe Urugvaj. Ali ništa fudbal ne garantuje, pa ni srećne krajeve. Đan je promašio, Suarezova ruka ide u mundijalske mitove. 

Samo, ljudi često prenebregavaju da za Ganu i njihov mentalitet ovo nije bio kraj. Upravo je odnos prema tragičaru pokazao da je Gana zastava kontinenta. Đan se u afričkom fudbalskom folkloru ne pamti kao čovek koji je prokockao šansu, nego kao neko ko je imao hrabrost da uzme loptu. Možda je promašaj rana na srcu Afrike, ali sve što se dešavalo na tom prvenstvu sveta ipak ima neku širu poruku. Gana je na momenat pomerila granice vere u nemoguće, niko nikada tako nije ujedinio kontinent kao pomenuta generacija. 

Tako se ona crna zvezda sa zastave i grba uselila, što joj je bila svrha, u srca cele Afrike. Snovi Nkrume, Garvija i ostalih možda nisu do kraja ostvareni. Ali istorija nas uči da kada neko prvi jednom pomeri granice, za ostale je lakše da je pređu. U tom smislu Gana ostaje ideja koja čeka ispunjenje.