Voda ne bira, zašto Holanđani gube finala?

Verovatno najbolju definiciju Holandije dao je Mišel Uelbek, korporacija umesto države. Naravno, u njegovoj interpretaciji odjekuje podsmešljivost. Ali od belog Francuza, makar bio i genijalan, ne očekujete da razume fudbal.

U stvari, VOC (Vereenigde Oostindische Compagnie ili ti Dutch East India Company) predstavlja preteču multinacionalnih kompanija i ishodište holandske ideje o trgovačkim aždajama novog sveta.

No, danas ćemo govoriti o nečemu drugom, holandskoj privilegiji i prokletstvu u isto vreme, dihotomiji ishoda, napetosti između reda i  pobede. Ne brinite, ne zvuči tako teško kao što se čini

U osnovi "Oranje" fudbala je religija, versko učenje izvesnog Žana Kalvina. Jasno, ovaj pastor iz Ženeve nije ni sanjao da će njegova renesansna, prosvetiteljska uloga odrediti put holandske igre pet vekova kasnije. Međutim, ako govorimo o Krojfu i Mihelsu, neka uvrnuta analogija bi mogla da ih smesti u reformatorsku lozu novog sveta.

Princip Kalvinizma, to verovatno znate, je da ne postoji posrednik između Boga i vernika i da je Sveto Pismo tvoje tumačenje i tvoj doživljaj. Ono što je iza tog naoko jednostavnog pogleda na svet je insistiranje na redu, radu i odgovornosti individue

Dolazimo do geografije, otimanja zemlje od vode. Nemci su u jednom sramnom trenutku istorije pomislili da Lebensraum, što će reći osvajanje životnog prostora treba izboriti oružjem i na račun drugoga. Holanđani, koji obožavaju da ne vole Nemce, veruju da se do mesta za život stiže na račun materije, odnosno prirode. 

I to nas dovodi do pojma "Poldera". 

U pitanju je nasip. Osvojena zemlja se štiti bedemom. Ako on popusti, svi će se podaviti, katolici, protestanti, navijači Ajaksa, Fejenorda, imigrant sa Kariba i beli kao sir prodavac "Filipsove" bele tehnike, voda ne bira. A pošto bi u tom slučaju svi zajedno bili u govnima do guše, neophodno je da se dogovore. Drugim rečima, kompromis. I eto, dragi čitaoče, zbog toga zemlja koja ima 20 partija u parlamentu funkcioniše pristojno. I to ne decenijama, već vekovima.

Kakve to veze ima sa fudbalom?

O, pa to je ključ.

Holandski fudbal je nastao iz neprekidnog preispitavanja sebe i sveta u kome živiš. Kalvinov stav da je odnos pojedinca i Boga direktan (ne treba ti pop posrednik) neizbežno znači i more različitih tumačenja Svetog Pisma. Tačnije, dovođenje, u potrazi za redom i vrlinom, kanona u pitanje. 

Gde ćete veće debatne klubove od holandskih svlačionica, reprezentativnih ili klupskih? Njihova igra počiva na minimalnom zajedničkom imenitelju: 'Složićemo se da se ne slažemo i da nema konačne istine"

Mihels i Krojf, Gulit i establišment, Surinamci iz Ajaksa i Hidink 1996. na EP u Engleskoj, to nije fudbalski već kalvinistički sukob. Trener je vrhovna figura, ali samo ako uveri pastvu koja mu oponira u ispravnost sopstvenog puta. Tek tada će ga slediti. Nijedan holandski selektor, pa ni Mihels, nije prošao proces bez skepse, povišenih glasova, dovođenja u pitanje principa i načina na koji će se igrati. To je neurotični, a opet predivni svet holandskog fudbala.

Da nije tako, Kuman i Van Gal (dva najznačajnija lika u novijoj narandžastoj istoriji) ne bi kupovali poput dva gastarbajtera iz Svilajnca vile u portugalskom Algarveu u neposrednoj blizini. I hvalili se brojem kvadrata i spratova.

Sada sledi neizbežna logika. 

Kako nas to stalno dovođenje u pitanje autoriteta i ispravnosti ideologije nosi ka ideji o holandskom zajedništvu, kada izgleda da ti likovi ne mogu da se dogovore oko bilo čega?

Tu na scenu stupa Abraham Kajper. 

Njegovo verovanje da različitost nije prepreka za zajedničko bitisanje je rodilo modernu Holandiju. Ovaj političar i teolog je tamo krajem 19. veka uspostavio Verzuiling. Zvuči kao mašina za motanje džointa, a u stvari je teorija stubova. Svaka puzla društva je imala svoje stubove, kroz škole, sindikate, medije, na kraju krajeva i fudbalske klubove. Katolici, protestanti, liberali, socijalisti poseduju ventile kroz koje ispuštaju svoje viđenje sveta. I niko nema monopol, niti postoji apsolutni autoritet i istina, stvarnost je, pogađate, dogovor.

Naravno, razgovor, to jest proces, ume da bude zamoran. Francuzi i Englezi bi se potukli za stolom, Italijani ne bi čuli jedni drugi u višeglasju, kod Nemaca bi najjači proglasio jedinstvo, odnosno uniformnost stava. 

Holanđani to rade drugačije, svako odustane od ponečega, pa se uz kalvinističku kulturu civilizovane rasprave dođe do rešenja. Nije ono najbolje, ali je moguće.

Ako se neki bata sada zapita "što mi ne možemo tako", mislim da sam zaboravio da napomenem da kalvinističko shvatanje sveta smatra rad i disciplinu za pretpostavljenu vrlinu. 

Krojf je očovečenje kalvinizma u praksi. Sumnjao je bukvalno u sve, osim u to da red, onaj sistemski. spašava narod (tim) od toga da se udavi. Zbog toga je "totalni fudbal" (ovde postoji sumnja da Holađani žele da se njihovo viđenje sveta i igre podvede pod nešto "totalno") umesto rata svih protiv svih, saradnja svih sa svima. 

Nema sporednih uloga u timu. Defanzivac koji daje gol, niski vezista koji dobro igra glavom, Van Basten, napadač koji ukliza kao štoper Jirgenu Koleru, otme mu loptu i da gol. to je kalvinizam u fudbalu. Preuzimanje uloga je u narandžastoj ideologiji poželjno. Jer, hej, u ovom sranju protiv Nemaca smo svi, različiti smo, ali zajedno ćemo visiti, ako ne pomognemo jedni drugima.

U tome se krije surovost Holanđana ili Flamanaca generalno prema kvislinzima. Oni su izdali narod odvojivši se od ideologije koja nalaže da kada je hladno, pas i mačka spavaju zajedno.

Namerno sam izbegao da govorim o tri izgubljena finala Mundijala. 

To jeste trauma u Holanđana, ali ne vezana za pehar, već jer put na kraju nije dobio potvrdu. Njihovo tumačenje fudbala ostalo je na korak od otelotvorenja...

I među tim porazima ima razlike, ono iz 2010. iz Južne Afrike niko ne pominje, jer Van Marvajk i taj tim nisu bili oličenje vrline, baš suprotno. U kolektivnoj psihi naroda, poraz od Nemačke 1974. godine je mnogo bitniji. on je suština holandskog pogleda na svet. 

Netrpeljivost prema Germanu, komšiji sa većim mišićima nije vezana samo za 1941. odnosmo Drugi Svetski Rat. Ne, u pitanju je prezir koji Holandija oseća premA nemačkom pogledu na svet. On se, slično (nemojte ovo pričati pred Holanđanima) predstavlja kao "red", ali "ORDNUNG", odnosno poredak nametnut "odozgo". I to je ključna razlika, Holandija veruje u red stvoren dogovorom, umesto silom, ili kao kod nemačkih filozofa božanskom intervencijom.

Moram da se vratim Krojfu koga sam probao da izbegnem jer se previše priča o narandžastom fudbalu svodi na njega. 

On je bio menadžer. genijalnosti, to niko ne spori. 

Ali, njegova vera da se problemi rešavaju pravilnim rasporedom ljudi u prostoru je uvek negirala nepredvidivost igre. Zaboravljao je detalj, nekog Marija Kempesa, Gerda Milera. Tog razbarušenog lika koji te odžepari u trenutku logika ne priznaje kao činjenicu. Nije to poruga Johanu, niko u istoriji, osim Maradone, nije bio takav alhemičar. Niko nije uspevao da regularno nesavršenost, sopstvenu ili folklornu pretvori u zlato. Ovo je samo podsećanje da češće nego što očekujete, besmisao određuje izgled semafora u fudbalu.

Mreža odnosa. isprepletanost uloga, prilagođavanje uz razumevanje, sve to relaksira holandski pogled na rezultat. Ubeđeni u proces, oni će (kolika je to razlika na fatalizam latinskih zemalja o kojima sam pisao u prethodnim poglavljima) prihvatiti neizbežno kao i Južnoamerikanci, ali bez patosa, bubnjeva, gledanja u nebo, proklinjanja. Holandske rane su ipak izbledeli ožiljci za razliku od brazilskih "Marakanaco" kratera, ili argentinskog veličanja foklandske katastrofe.

Ma šta uradili na ovom prvenstvu, Holanđani neće biti manje uvereni u ispravnost puta oko koga su se dogovorili. To je ključna razlika u odnosu na moje prethodne priče.

Holandija ume da bude žalosna, ali ne i nesrećna, u tome je stvar.