Hrvatska - Kako je reprezentacija postala emotivna država?

Ako pođemo od Krležinih istorijskih "deplasiranih grimasa", od večite potrebe da se stvari nasilno trpaju u jednostavne obrasce, vrlo teško ćemo hrvatski fudbal smestiti u neku prostornu kategoriju.

Fudbal je, za razliku od države, nesumnjivo bliži Mitteleuropi. Ali, ni on ne uspeva da pobegne od večite šizme hrvatskog društva, administrativne i kulturne pripadnosti nekadašnjem k.u.k. prostoru, ali i političko-emotivnom narativu Balkana.

Klubovi, pre svega Dinamo, funkcionišu gotovo tehnokratski, proizvode igrače, izvoze ih i reprodukuju model koji traje decenijama. Taj model nije nastao ni 1991. ni 1945. godine. Naprotiv, jugoslovenska škola fudbala bila je, uprkos ideološkim diskontinuitetima, prirodni naslednik mađarsko-austrijske tradicije Srednje Evrope.

"Dunavski gen" jugoslovenskog fudbala nije sporan u Hrvatskoj, ali se reprezentacija razlikuje. Jer, ona rađa emociju. Vremenski, predstavlja raskid sa nekadašnjom državom. Nema geografsku ograničenost teritorije, spaja maticu i dijasporu.

Mislim da se može konstatovati mirne duše da su "Vatreni" prva moderna reprezentacija dijaspore. 

Radi se o tome da Hrvati u rasejanju imaju jaču emocionalnu projekciju države. I tu se nacionalni tim savršeno uklapa. On je nosilac smisla u mladim državama, ako je uspešan, a hrvatski to itekako jeste,  postaje osnov identiteta. U njegovoj biti je da makar privremeno suspenduje konflikt. Za razliku od politike, ekonomije, pa i kulture, fudbal ostaje zajednički prostor rasute nacije. Najjasniji je kao nacionalni narativ. Fudbal je nešto u čemu se svi osećaju Hrvatima, gde je emocija jednostavna i lako se doživljava. 

Reprezentacija postaje emotivna država. 

Ona je velika, ideološki čista, nudi identifikaciju bez složenih pitanja. Tim igra, u očima posmatrača, za državu, dijasporu i sećanje. Malo koja grupa ljudi je okupljena oko sličnih ideja u evropskom fudbalu.

Hrvatski tim ima kontinuitet, ne uspevam iz Srbije u kojoj je fudbal najčešče sranje da se stavim u tuđu ulogu. Ali posle toliko godina svakako da je pobeda normalnost CRO fudbala. Postala je očekivanje. 

No, kada nema drugog oslonca u samopotvrđivanju, kada postoji takozvana "navijačka država", jasno je zbog čega se svako takmičenje doživljava kao mnogo više od sporta. 

Takav nivo identifikacije će gotovo uvek poroditi dramu u doživljaju. Sudbinske utakmice se po pravilu dešavaju malim narodima jer su više simbolički događaji. Nešto poput traženja "dokaza", razlog za lojalnost stvarima izvan igre. 

Država, to jest njene institucije su previše realne, komplikovane, oslonjene na hladnu logiku. Fudbal, kada je pobednički, je čist, emocionalno jednostavan, lako ga je voleti. Reprezentacija ujedinjuje, pruža utočište u nesigurnosti identiteta pojedinca. "Svi smo u ovome, svi delimo istu sudbinu". Nema privilegovanih, nema različitih egzistencijalnih ishodišta, bilo da smo na palubi Titanika ili pod slavolukom. 

Političko-emotivni faktor Hrvata van Hrvatske uvek fascinira. 

Ne samo jer je baza, potencijal, mera širine izbora jer otvara mogućnost za bolji tim. Dijaspora je pre ideološki nego geografski produženi prostor. Ali, ona uz benefite, sa sobom donosi i atavizme, frustraciju predaka, mit, ikonografiju. Zato je tako često u Hrvata teren ponos, tribina stid. Da se pozovem opet na Krležu (za mene pisac nad piscima Južnih Slovena), moguće je da sam usamljen u ovoj oceni, ali to nipošto ne znači da sam u krivu.

Hrvatski fudbal je moderan, ali je doživljaj arhaičan. Nemojte se kačiti ovde na kritiku fudbalera koji uspehe proslavljaju uz stravične poruke koje prate proslave,. Jer i oni su deo priče, deca ratnog nasleđa, voljni ili nevoljni predstavnici emotivnog identiteta države. Oni ne biraju simbole, ali su u njih odeveni. Tu je ruralni zabavljač tipa Thompsona simptom, ne i kompletna istorija bolesti. 

Kulturni kod, sistem znakova za razumevanje hrvatskog fudbala smešten je kao i država negde između Beča i osmanlijskih nanosa panslavizma. To nije laka uloga, ali, kvalitativno fudbal je uspeo da izbegne dominantni gen bilo kog od dva carstva. Jer, hrvatski reprezentativni timovi emocionalno, kada je teško, umeju da zaliče na tevtonske vitezove, a opet, dovoljno su drski i imaginativni da na pritisak odgovaraju nožem u zubima,

Da, možda je pomoglo što su za razliku od nekadašnjih zemljaka znali za koga igraju po izlasku iz Jugoslavije. Što u njihovim ormarićima nije bilo mesta za nostalgiju, niti dilemu. Što nisu imali potrebu da se vraćaju na učinjeno. 

Ili, možda grešim, možda je samo bolji deo tima ostao u zapadnim ruševinama SFRJ.

Pokojni Siniša Mihajlović je govorio o tome, o osećaju hitnosti koji je nedostajao timu sa istočne strane zida. Ozbiljnosti u prihvatanju šanse, svesti da žrtva prethodi oltaru.

Samo, to je priča za prošlost, emotivno nagriženi, istruleli okrajak jedne zatrovane jabuke. 

Nazvao sam u nekom komentaru oko prvenstva, sadašnji hrvatski tim "Last Dance". 

A opet, nisam siguran u ispravnost tog viđenja. Jer možda bi mladi ja, iz devedesetih, to isto utvrdio za onu Ćirinu generaciju. Za relikt "dunavske škole" se verovalo da će morati da ustukne pred novom realnošću, geografijom, manjkom miliona u demografiji. Jasno da bi mi tada izmicala i dijaspora (uz najbolju volju osim Entonija Šerića koji je tada bio klinac koji obećava, ne mogu da se setim nijednog drugog igrača tog bronzanog tima rođenog van Balkana).

Sada, kada su većina premisa u hrvatskom fudbalu poznate, kada postoje pritoke za "dunavski fudbalski  tok” , nisam baš siguran da će završiti (kada Modrić i senatori odu) kao Bulsi posle Džordana.

Jer, znate, kontinuitet ne počiva na pojedincima. On nastaje kada njihove vrline urastu u sistem. U tom smislu, čini mi se da je igra u Hrvata odavno prerasla najbolje izvođače.