Igra bez nevinosti, politička istorija iranskog fudbala

Vrlo je teško odrediti trenutak kada je fudbal u Iranu izgubio nevinost. 

U Persiju je stigao u zavežljaju naftnih hodočasnika na poljima Abadana i Solejmana. Očevi osnivači iz anglo-persijske petro kompanija (preteča British Petrol)  su zainteresovali lokalce za novotariju. Igra je na početku delovala kao strano telo u društvu koje favorizuje individualizam. Ono je u centar stavljalo pojedinca koji je sukobljen i sa samim sobom, a kamoli okolinom.. U zemlji u kojoj je ideal usamljenog borca usmeravao opstanak i kreirao istorijske narative, rvanje je bio sport svih sportova. Dovoljno je pogledati broj medalja sa sa OI, Iranci obožavaju da se takmiče, ali "jedan na jedan"

Kako se virus širio javlja se (naravno ni Englezi svojevremeno nisu bili imuni na to) verski puritanizam. Nevernici nisu pokrivali noge iznad kolena, pa kada je domaća mladež krenula sličnim putem na prašnjavim, improvizovanim terenima, čuvari morala su podigli glas. Samo, nakon što je dinastija Pahlavi preuzela dizgine sredinom dvadesetih prošlog veka,  sekularizam kao jedan od stubova vladavine na neki način je bio kišobran za fudbal. Nije bilo čudo da islamisti zaspu igrače kamenjem sa okolnih brda, ali je pretorijanska policija bila  surovi zaštitnik interesa Šaha Reze Pahlavija. 

Ti interesi u korumpiranoj, autoritarnoj državi bili su modernizacija, umiveno lice, okrenuto ka svetu. Militarizam tog perioda je jasno ciljao fudbal kao stvar oko koje će okupiti mase, upravljati emocijom i stvoriti izduvni ventil za podanike. Uz to, žestoki antikomunizam Šaha, gospodara života i smrti u zemlji koja je igralište za dva velika carstva (britansko i rusko) je bio saveznik fudbala. Iran je tražio naklonost Zapada, pa, ako je fudbal jedan od načina, učinimo ga prioritetom.

Kratko osvajanje vlasti sekularno-nacionalističkog premijera Muhameda Mosadeka početkom pedesetih je moglo da ugrozi fudbal. Naime, anti-britanski sentiment oličen u nacionalizaciji iranske nafte bi se verovatno odrazio i na tretman IGRE.. Na talasu straha od približavanja Persije sovjetskoj Rusiji, promena je poništena uz asistenciju Engleza i Amerikanaca. Šahov sin,  Mohamed Reza Pahlavi  je krvavo ugušio radnički pokret, proklamovao doba novog kosmopolitizma, a fudbal je ponovo bio sredstvo. 

Šezdesete u Iranu su obeležene podrškom fudbalu, izgradnjom stadiona i snažnom guranju agende u kojoj je igra bila bila privilegovana. U kom smislu? Prakticiranje je i dalje uglavnom bilo stvar životne sreće. Postojala je ekonomska, egzistencijalna prepreka za većinu da se njome bave, ali ne i da je gledaju u dokolici. U to se uklapaju tri kontinentalne titule iz 1968. 1972. i 1976. koje su bile slavljene kao dokaz svih dokaza. Iran pripada zapadnom, civilizovanom svetu gde je fudbal kralj sportova. Ergo, kao vladar Azije, Iran ima mesto za stolom velikih, razvijenih nacija.

"Tri F, Fatima, fado i fudbal”, govorili su oponenti Zalazarove politike u Portugalu, tri stvari koje su sprečavale narod da se ozbiljnije pozabavi društvom u kome živi. Iranski farsi nema baš ekvivalent u jeziku za ovakvu definiciju, ali je većina šahovih protivnika, nebitno sa koje strane spektra dolaze verovala da je fudbal način da se sa ulica nezadovoljstvo preseli na stadione.

Islamska revolucija koju nisu izveli, suprotnom uvreženom mišljenju kod nas, samo islamski klerici i fundamentalist već i inteligencija i liberali donela je novu stvarnost u fudbal. Kada su mule i njihovi sledbenici postali predominantna struja u društvu, gledali su podozrivo na loptu. Jasno da zatvorena društva igri najlakše nakače epitet strane ujdurme koja kvari narod. Zbog toga je mrak osamdesetih u Iranu obojio fudbal. Ali brzo je postalo jasno da se zabranom ništa ne postiže. Homeini i ekipa su bili fanatici, ali ne i glupaci. Jednostavno fudbal je mnogo bolji kao sluga, umesto neprijatelj. Krvavi rat protiv Iraka je nametnuo potrebu da se igra angažuje kao saveznik, sredstvo za mobilizaciju masa i lepak za nacionalno jedinstvo.

Iranci nisu imuni na fudbal. Recimo, derbiji između Estegala i Persepolisa su mnogo više ideologija, podela društva po sredini, nego što je to slučaj u drugim zemljama regiona. Nekada privatni klubovi, postali su  sposobni da preživljavaju kao deo državne strukture. Njihovo ukidanje bi bilo šamar u lice narodu i  potencijalno isprovociralo tektonske potrese. Islamska republika je to znala, represija na tribinama  rađa otpor. Nije trebalo da se desi nekih 30 godina kasnije "arapsko proleće",  da bi verska klika naslutila opasnost od sukoba sa omiljenom igrom.

Pa, iako verski magazini koji formiraju mnenje i oblikuju politiku moderne Persije vrište o nemoralnosti igre, propagandi i forsiranju meke moći Zapada kroz sport, on je preživeo. Verske vođe su kroz seriju fatvi legalizovale fudbal uz ograničenja. Posebno je to vezano za “sestre” na tribinama.

Polemika u društvu oko žena na tribinama je balon koji pukne sa vremena na vreme u Iranu. Koncentriše se oko teoloških, gotovo sholastičkih pitanja, ne samo prava prisustvovanja utakmicama, već i gledanja bez požude. Malo koje pitanje tako jasno pokazuje odnos države i društva kao višedecenijska polemika o prisustvu žena na sportskim takmičenjima.

Samo, režim dobro zna dokle može da ide u represiji, ali i ume da prigrabi benefite fudbala. Pobeda nad Amerikom 1998. je, kada je u pitanju civilna vlast (konkretno Katami koji je bio nada u neki bolji, slobodniji Iran) dočekana uz radost, ali i poruke mira. Simbolična razmena cveća između igrača je predstavljala pruženu ruku. Sa druge strane mule su se okrenule borbenoj retorici, “porazu nevernika koji su dobili što su zaslužili”, ma znate kakve priče se tu emituju. Dvojaki odnos prema pobedi na francuskom Mundijalu  i njen verbalni opis sigurno su najbolja slika položaja iranske igre.

Melli tim ima podršku od Iranaca u dijaspori, oni ga vide kao svoj tim. Ali, isti ti navijači utakmice koriste za demonstracije protiv vlasti zemlje koju su oni ( ili njihovi preci) bili prinuđeni da napuste. Zbog toga je reprezentacija Irana često u uvrnutoj situaciji, svačiji su i ničiji. Kako god bude, osećaju se kao sredstvo, a ne cilj. 

Dosta je iranskih igrača nastupalo u Evropi. Taj egzodus počeo je 90-tih sa rekorderom svih rekordera Ali Daijem,  Karimijem i ostalima. Njihov odnos prema onome kod kuće je najčešće ambivalentan, često su između čekića i nakovnja. Velike zvezde, izbegavaju da javno kritikuju društvene procese, mada se često naslućuje neki obrazac, prvo u bliskosti režimu, pa kasnijem razočaranju.

Primer je verovatno Mehdi Taremi, bez dileme najveća zvezda tima u post Ali Daei vremenu. Postupno je podizao glas, pogotovo posle smrti Mahse Amini 2002. Istina nikad direktno, uvek u rukavicama. Računa se da su njegova česta istupanja protiv saveza, koruptivne prirode iranskog fudbala, ali i oprezna podrška demonstrantima odmicanje od zvanične mantre Teherana. To ga nije koštalo, iako je bilo pokušaja da se kroz pritisak i dobronamerne savete od saveza koji je samo ispostava režima ućutka. Taremi zna, u Iranu politika se retko izgovara direktno; ona se češće saopštava kroz ćutanje, nagoveštaj ili izostanak sa reprezentativne akcije.. 

Mundijal u Americi dolazi u najgore vreme po Irance. Kriza sa zemljom domaćinom, krv demonstranata koja se još nije osušila na ulicama Teherana, nezadovoljstvo i raspolućenost društva koje stalno traži protivtežu Islamskoj Republici, opterećuju tim. Svačiji je i ničiji. Postoji nepoverenje onih koji se protive klericima u uvoznu revoluciju, odnosno spoljno nametanje potomaka Pahlavija. 

Iranski prevrat iz 1979. je domaća radinost. Ali zemlja je dobila najgori scenario, zapravo nikada nije izašla iz revolucije. I to se takođe odrazilo na fudbal. On nikada nije evoluirao kroz decenije, ostao je sredstvo za propagandu i pokornost. Nema veze sa rezultatima, Iran je, pogotovo u Keirošovom dobu bio najbolji azijski tim. Samo, to mu nije donelo ništa u smislu prepoznavanja eventualne nove uloge u društvu.

U Iranu fudbal nikada nije uspeo da postane samo igra. Od naftnih polja Abadana do protesta u Teheranu njegova politička komponenta definiše bukvalno svaku emociju establišmenta, ali neretko i podanika. Kao što je Islamska Republika samo perpetum mobile u stalnom traženju suštine kroz obračun sa stvarnim i izmišljenim protivnicima, tako je i sama igra tek posledica tog kontinuiteta sukoba. 

Zbog toga pripada svima i nikome. Država, revolucija, narod, previše gospodara, premalo slobode da igra sama izabere put. Da fudbal pripadne samom sebi. 

I to se neće promeniti, nikada.