Igraj kao Barsa, da te ceo svet voli

Fudbal je jednostavna igra, ali je najteže igrati jednostavan fudbal. 

I ma koliko se fudbal menjao, ma koliko nam servirali i VARove i razne preVARe od sudija, uvek se možemo vratiti onome osnovnom što najviše volimo, a što staje u definiciju fudbala, od autora Johana Krojfa. Fudbal je - jednostavan i kao takav, predivan. Na to nas ove sezone ponovo podseća najviše jedan čovek Hans Diter Flik.

Biti navijač Barselone je samo po sebi konfuzno po etapama rasta ekipa u erama Ronaldinja, Pepa i Mesija, pa trija MSN... ali, nikada, do sada, Barselona nije igrala i lepo i jednostavno i ubitačno, kao što igra danas. Direktno, da aperkatima nokautira svog rivala, ali da ne stane, da ne ubije loptu i igru i od utakmice napravi uspavanku. Ne, ova Barsa nije kao ta Pepova, možda je čak i bliža Lućovoj. Ona priređuje spektakl, želi da izađe na bis, da dokusuri u nama i ono malo ljudskosti da kažemo "dobro, dosta ste ih tukli i prebili, pustite ih da idu kući". 

U redu. Znam, reći ćete kako ih je žreb pogledao i kako je lako igrati tako sa Benfikom i Borusijom, videćemo ih protiv Intera, a možda i u finalu protiv Pari Sen Žermena/Arsenala... Real Madrida.

Ali, nije sada u tome poenta, o njoj možemo diskustovati u nedelju 2. junu, nakon minhenskog finala. Ovde je poenta u tome da kada Barsa igra, ceo svet prebaci na taj kanal. Svako ko voli fudbal, a neutralan je, u njemu Barsa probudi ono nešto da ih simpatiše. Naravno, nemoguće je postati nečiji navijač, jer kako je rekao i Erik Kantona "čovek može da promeni ženu i sve u životu, ali ne i voljeni klub za koji navija". Ali, oni koji smeju da priznaju u sebi, kada gledaju Barsu, ne mogu da ostanu imuni, da ne uživaju i da se ne dive i ne pomisle "kada ćemo mi baš na ovakav način osvajati pehare?".

Jer, možda trofeji suštinski jesu samo brojke i kao takvi se i pamte. Zna se da je Real Madrid najtrofejniji sa 15 trofeja u Ligi šampiona i to svi znaju, kao i koliko imaju potom Milan, Liverpul... ali, ima nešto i u tome kako je ko do svojih trofeja i došao. Mi sa svedočanstvima na putu svakog kluba, ka svakoj Ligi šampiona u svojim životima od kako pratimo fudbal 10-15-20-25 godina, nikad ne možemo da kažemo da je isto kada se na vrh Evrope popne Murinjov Inter, Di Mateov Čelsi ili... svaki tim Barselone. 

Moguće je da Barselona ne osvoji Ligu šampiona, ali ako uspe u tome, onda će to opet biti - veličanstveno. Kao i svaki put, jer Barselona je svoje Lige šampiona osvajala lepše nego bilo ko drugi. Od Krojfove 1992, do Rajkardove 2006, preko Pepovih 2009. i 2011. do Lućove 2015. Ama baš niko ne može da kaže da je neko igrao bolji, lepši, kvalitetniji fudbal od Barselone kada je postajala šampion Evrope. Pepov Siti je to uspeo, ali samo jednom, baš kao i Klopov Liverpul i baš kao Hansi Flik sa Bajernom, i to jesu timovi koji su bili ispred ostalih rivala po lepoti 2023. odnosno 2019. i 2020. godine, ali svoje sezone nisu uspeli da ponove kroz istoriju. Realovi pehari su večita enigma i uvek pod velom ili sudijskih grešaka ili kosmičkih neobjašnjivih velesila i aure koju imaju Madriđani. 

Dakle, složile ili ne, samo Barselona ima taj gotovo pa savršeni put ka svakom svom "ušanku" od kako ga je prvi put podigla.  

I ova Barselona podseća na svoje legendarne prethodnike i ma koliko sam ih sada možda i urekao, zaista suština jeste da njeni navijače osete ponovo taj davno zaboravljeni osećaj o tome da Barsa zaista ne može drugačije do vrha Evrope osim da bude ubedljivo bolja od svih. 

I kako smo došli do toga za manje od godinu dana?

Hansi Flik je od Ćavijevog putničkog aviona napravio svemirski brod. Doslovno je samo dobio Danija Olma, koji je u ključnim delovima sezone češće bio povređen nego spreman. Igrači koji su sinoć razmontirali Borusiju Dortmund, svi do jednog, bili su jednako standardni i kod Ćavija Ernandesa. I u tome je ključ - elitni trener, koji zna šta želi i od samog sebe i od svoje ekipe i to sve uspe da zameša u neku homogenu, kompaktnu celinu da na terenu izgleda kao filharmonija.  

Ukratko - Frenki de Jong nikada nije igrao ovakav fudbal i čekali smo sedam godina da dođe trener koji će uspeti da probudi ono najbolje u njemu. Meč protiv Borusije bio je vrlo verovatno njegov najbolji do sada. Injigo Martinez i Pau Kubarsi su toliko uigrani i tačni kao švajcarski sat, da i jedan Arauho i dalje sam sebi mora da prizna da još uvek ne zaslužuje da bilo koga tu zameni. 

Bekovi su po stilu i profilu toliko različiti, a tako kompaktni, jer sve ono što je potrebno Jamalu, imaju u Kundeu, a sve ono što je potrebno Rafinji, ima Balde, i obrnuto. Tu je i mozak i srce ove ekipe - Pedri. Sazreli dečak koji je na svom vrhuncu i on kod Flika ne ume da ima čak ni prosečnu utakmicu. Možda ovaj trio gore bilduje brojke potrebne za zlatne lopte i kopačke, ali Pedri je i glavni dirigent i prva violina. 

O Jamalu je potrebno pisati posebno, u više tomova, jer od Lea Mesija nismo gledali talentovanije dete. Rafinja je od igrača za 60 minuta kod Ćavija i gotovo sigurnog odlaska zbog Nika Vilijamsa, došao do ravno 50 G+A u ovoj sezoni, a predator Levandovski igra... baš kao što je igrao kod Flika kada je bio pet godina mlađi. Brojke možete proveriti i pronaći, zbirno to dođe na 145 golova u svim takmičenjima. Ali, i to je ipak samo brojka, koja i pokazuje, ali i ne opisuje do kraja način na koji je Barsa stigla do nje. 

A to, iako mnogi ne pamte, kada se potrude, ne mogu da zaborave. Jer, ako nečije Lige šampiona pamtimo drugačije od drugih, po onome najlepšem u fudbalu, to su onda - Barsine.

I tu dolazimo do onoga sa početka priče i zaključka - Ligu šampiona možemo da delimo na one koje su osvojili ostali, i one koje je osvojila - Barselona.

Dajte i taj Inter, pa i taj PSŽ, da uživamo do kraja.