Irak - Fudbal kao definicija nove normalnosti

Irak je jedno od najnesrećnijih mesta na planeti.

Istorijska uvrnutost je da na tom izvorištu civilizija budućnosti poput Samera, Akada, Asirije i Vavilona premisa Hamurabijevog zakonika doživi kompletnu negaciju.

"Da pravda u zemlji zavlada, da jaki ne tlači slaboga" je željena, polazna tačka stabilnosti društva koje, na žalost, u svojoj biti nosi svako moguće seme razdora. 

Osnovna ideja ujedinjenog Vavilona prema unutra je bila želja da pojedinac ima odgovornost prema celini. Upravo je Irak vekovima odustajao od tih premisa. Sam fudbal kao moguće ostvarenje iskonske želje da država bude jedno je propatio, kao i narod. Ne može drugačije, kao i kod Egipta, civilizacijsko nasleđe je ogroman, ali teško ostvariv ideal u novom brojanju vremena.

Arapi, Kurdi, suniti, šiti, Turkmeni, hrišćanske manjine, sudar svetova i vetrometina koju stvaraju okolnosti su Irak uvele u generacijske haose. Jedini izlazak je zajednička budućnost kroz simbole koji ne smetaju drugima, Tu  relativno nedužni fudbal može da ostane vrednosno neutralan prema krvi prošlosti.

Hajde da ne svedemo Sadama Huseina samo na uzrok, iako je njegova vladavina uvela zemlju u katastrofu. Jer, nije kao da je Irak bio Švajcarska posle rušenja monarhije i borbe za dah u nanosima britanskog kolonizma. 

Upravo su klima nepoverenja i bolesti mlade republike nakon puča i regicida, to jest ubistva kraljevske porodice na čelu sa Fejzalom Drugim stvorile Sadama. 

Ba'ath Partija, socijalistička po imenu pošla je od iračke nasušne potrebe za ujedinjenjem. Pa, bilo da je to kombinacija arapskog nacionalizma, sekularizma kao gorke medicine za religiozne podele, ili državni centralizam, postoji ideja. 

Ali, proklamovana politika pada u determinišuću, bliskoistočnu zabludu prošlog veka.

Modernizacija i nacionalizam se predstavljaju kao ultimativno rešenje. Oni donose pismenost, odnoso masovno obrazovanje, širenje medicinske i svake druge infrastrukture, izvlačenje žena iz potčinjenog položaja. 

No, svedoci smo da u tom kraju sveta ideja pojede sebe. 

Sadam je pobio protivnike, pao u vrtlog paranoje, nije ni prvi, ni poslednji čije ponašanje uslovljava pretpostavka zavere karakteristična za te krajeve. Okružio se Tikritom, zemljacima,  poreklo je važnije od namere. I onda se bacio na fudbal. 

Naime, iračka reprezentacija je kao i mnoge druge iskorišćena na oltaru žrtve, postala je sluga nacionalizma i projektovani dokaz snage države. Ergo, Irak učestvuje na prvenstvu 1986. u Meksiku, bori se na "frontu" sličnom onom sa Iranom. Istina, ne mogu da dobiju protivnika tako što će baciti hemijski otrov, ali moraju da znaju za koga se bore. Udaj Husein je politički projekat stvaranja reprezentacije pretvorio u martirsku misiju, poraz je izdaja, neuspeh se brutalno kažnjava, kriv si ako si preživeo poraz.  Mučno mi je da pišem kroz šta sve su u srednjevekovnim tamnicama Bagdada prošli nevini u ime ludačkog cilja. Kada psihopata želi nešto, tuđi bol ne ulazi u jednačinu, najradije bih preskočio detaljan opis ovog mračnog perioda. 

Uglavnom, irački fudbal tog vremena je karusel straha, odmazda, borba za glavu na ramenima, teško ga je nazvati igrom i posmatrati kroz bilo kakve cikluse normalnosti. Nije ih bilo, surovost režima ga je zatrovala do te mere da Irak u toj terminalnoj fazi nema nikakav identitet ni u Aziji. Jednostavno, on je izopšten, služi divljoj borbi raspojasanih frakcija režima gde se svi trude da budu što bliže  izvoru moći. O njegovoj integrativnoj funkciji je baš teško govoriti, hiljade požara u društvu pod pritiskom sankcija su ga obesmislile. 

Da premotamo na poslednjih 25 godina kada je Irak na naslovnim stranama iz pogrešnih razloga. Spoljašnja promena se vrlo brzo degeneriše u rat svih protiv svih. Sve je sporno, sektaško nasilje, pobune, građanski rat, uspon Islamske države na izvorima civilizacije, milioni raseljenih, jedan haos smenjuje drugi.

I onda se pojavi fudbal. Iz ruševina režima i spirale svakodnevnog nasilja rodi se pobeda. To kontinentalno prvenstvo koje je Irak osvojio 2007. je verovatno jedna od najvećih fudbalskih priča u istoriji. Naravno, njena geografska udaljenost marginalizuje je u očima evropskog posmatrača, ali nikada se ništa slično desilo. 

Deluje kao bajka. Toliko je zločina, prolivanja krvi, mržnje da je prilično nezamislivo napraviti tim u kome igraju suniti, šiiti i Kurdi pod istim bojama, za državu koja postoji na papiru. Većina teritorije je kao i danas no-no za reprezentaciju. Sem koliko-toliko sigurne Basre nema više džepova u kojima se može igrati bez straha za život. Reprezentacija se okuplja van teritorije, prilično je upitno ne samo za koga igraju, već i da li će uopšte igrati. 

A onda, pobede nad Australijom i Južnom Korejom, pilula za strah, ili se makar tako mislilo. Ljudi doživljavaju varku oslobođenja, ili im je naprosto svejedno, slave Irak na ulicama. Terorizam ne spava, svaki je trenutak dovoljno dobar da nekoga ubiješ, bombaški napadi resetuju Irak. I reprezentacija od dileme da li da igra finale pobeđuje Saudijce. Danas Rijad podržava nezavisni i ujedinjeni Iran, 2007. postojao je otpor ka vladi Šiita u Bagdadu. Zbog toga je to simbolički trijumf, protivteža sumnji i sektaškim podelama. 

Fudbal je na nekoliko nedelja ubeđivao Iračan, da je moguće živeti zajedno bez posledica, da je tiha manjina na putu pobede nad ekstremizmom. Da će jednoga dana haos Mesopotamije biti pobeđen logikom, da ciklus patnje ima svoj kraj. 

Da li je fudbal bio u pravu?

Ako gledamo iz perspektive kasnijeg poraza ISIS, toga što bombe nisu svakodnevica, može se govoriti, hipotetički o fudbalskom proročanstvu iz 2007. Ne, to nije kompletna država, ali neki konci su sastavljeni, ma koliko te niti bile tanke. I dalje postoji nepoverenje u krvi, veri, geopolitici između šiita, sunita, Kurda, raznoraznih milicija, američkog sa jedne, i iranskog uticaja sa druge strane. Ali u odnosu na pre dvadeset godina, neuporedivo je. Objektivno, kada zavisite od cene nafte, ekonomija je igračka, pitanje je ko će je polomiti. Ova iračka nada u oporavak se kako-tako drži, ali uz bojazan i oprez, nema definitivnog olakšanja.

No fudbal je postao simbol za budućnost. Trećina mladog stanovništva nema sećanje na Sadama, samo želi da bude obična, dosadna generacija opterećena naivnim problemima mladosti. Od fudbala imaju ista očekivanja, kao i za sebe, da bude dovoljno pristojan, normalan, da prestane da bude oaza u ludilu već svakodnevna doza zabave. 

Tamo gde je nasilje način života, referenca za razrešenje istorijskih sukoba, makar i spori povratak normalnosti je dočekan kao nada. 

Ako je Hamurabi verovao da zajednicu čuva zakon, irački fudbal je vekovima kasnije ponudio ponešto drugačiji princip. Ne čuva je ni sila, ni ideologija, ni osveta, mastilo na papiru. Čuva je sposobnost ljudi da makar na trenutak zamisle istu budućnost. Zato se za Irak ne navija zbog rezultata već kao simbol nove, ponešto normalnije stvarnosti. 

Više od toga i ne traže...