Japan - Prvo su nacrtali heroja...

U Japanu je disciplina posledica, ne uzrok. 

Generalno, većina pokušaja da se tamošnja igra objasni kroz samuraje, kodove časti i besmislice koje su preplavile zapadnu kulturu kroz Lustbaderove knjige o nindžama je non sequitur. 

Kao i većina grešaka u dedukciji, ova je neformalna, prenebregava rasuđivanje u korist usvojene retorike, odnosno opšteg mesta. Da, Japanci jesu disciplinovani, ali nisu zbog toga dobri u fudbalu. 

Pozadina Meiđi restauracije sredinom devetnaestog veka, odnosno napuštanje "Sakoku" izolacije je saznanje da opstanak zahteva promenu. I kao takav predstavlja suštinu japanskog karaktera, nemaju nikakav problem da priznaju da neko nešto radi bolje. Pa kako je uvezena železnica, obrazovanje, industrija, tako je urađeno kasnije i sa fudbalom.

Jedno je biti potrošač tuđih ideja, drugo je unaprediti proces i učiniti ga sopstvenim proizvodom. U tome je distinkcija Japana u odnosu na većinu drugih zemalja koje su uvezle igru. Ovo nas dovodi do principa kaizen. Bilo u Tojoti, bilo u fudbalu, osnova je postepeni napredak, politika malih koraka. 

Japan ne veruje u velike skokove. Njegova istorija pokazuje da se trajna prednost gradi postepenim unapređenjem, a ne spektakularnim preokretima. Institucionalno to je narod koji veruje evolucionim pomacima. 

Drugim rečima, ne postoji zlatna generacija u tamošnjem fudbalu, proces je zlatan.

Dok Brazil slavi genija, Argentina buntovnika koji podriva sistem klasom, dok Holandija traži vizionara, Japan iska uklapanje. Ima gotovo dva veka da su Japanci shvatili da sama tradicija bez koračanja napred predstavlja jedino nostalgiju i ukopavanje u poznatom. Ali, kao i u drugim sferama društva, fudbal se okoristio od "wakon yōsai". Taj moto Meiđi restauracija doslovno znači "Japanski duh, zapadna tehnika".

Ali, pazite, i tu dolazimo do uklapanja, niti su Japanci Brazil Azije, niti evropska reprezentacija izmeštena na drugi kontinent. Još jednom se vraćamo na kulturu učenja koje se prenosi kroz slanje onih žednih znanja na zapad. Da pokupe ono u čemu su drugi bolji i da se vrate naoružani činjenicama. Nisu oduvek japanski igrači odlazili u Evropu kao potreba druge strane, neretko je država plaćala njihove ugovore u drugim klubovima. Za neke su bili egzotika, Nakata u ranim radovima nije igrao za Peruđu jer je bio klasa u najjačoj ligi na svetu. Ne, Lućano Gaući je znao da Japanac u timu donosi profit, interesovanje, hodočasnike iz Azije na tribinama "Kurija", novo tržište. I u Japanu sa tim nisu imali problem, jer na duge staze oni pobeđuju.

Najbolji učitelji bili su Brazilci, pre svih "sensei" Ziko. Most je tu prirodan, postoji ogromna japanska kolonija u Brazilu, ali i protivrečnost. Ako čitate velike pisce dvadesetog veka brazilski radnici u japanskim fabrikama nikako nisu uspevali da se uklope, iako imaju azijsko poreklo. Jer, mentalitet je drugačiji, nostalgični su i manje spremni da uče. To je ključna razlika, Japanac ne gleda nazad, baš zbog kaizena, odličan je u učenik. Uloga Zika, Leonarda i ostalih u Džej-ligi nije samo popularizacija kroz velika imena, već donošenje načina. Zato je japanski fudbal toliko ispred recimo Kineza. Svakako da je Džej-liga u svom naponu imala novca da napravi "Saudi Arabiju" našeg vremena. Međutim, oni su odlučili da je važnije od kupovine ulaznica kupiti znanje. Od Meiđi smera, Japan je došao do Kaizena kao načina kretanja. Umesto da se čeka čudesna generacija, mesija u vidu jednog igrača, Japanci su odabrali da zbirom malih promena proizvode veliku razliku, komparativnu prednost, ne samo u regionu. Preokreti nisu deo japanske filozofije, suviše je nepredvidivo za duh Japanca da se stvari dešavaju odjednom, iznenada, to je civilizacijski neprihvatljivo za učenja Dalekog Istoka, 

Kada tuđe znanje pretvorite u sopstveni identitet, nema ni prečica, ni pokušaja da ličite na nekoga. Zato danas kada igra Japan, nema tuđeg stila koji definiše tim, oni su uspeli da uklapanjem uticaja postanu jedinstveni. 

Japan je originalan u načinu na koji je stvorio heroja. Izmislili su Cubasu Ozora, crtanog kapitena jer su provalili da je mašta važnija od infrastrukture na početku. 

Lako ćemo izgraditi stadione, ali šta ćemo ako budu zvrjali prazni u zemlji gde je bejzbol bio kralj? 

Ova Manga je počela da izlazi osamdesetih, neku deceniju pre stvaranja profesionalne lige. I bila inspiracija za onaj prvi talas Japanaca u ligama petice, ne samo Nakatu već i Kagavu, Hondu. I što je još važnije, Japan je kroz pomenute borilačke veštine, filmove poput "Američkog nindže", tehnike meditacije, new age počeo da izvozi svoj način. Od toga do Del Piera, Inieste, Nina Toresa, samog Zidana koji su takođe bili inspirisani japanskih stripom nije dug put. 

Neko bi ostao na snovima. Ne i Japan. Da, naterao ih je da poveruju da je kao i na stranicama stripa moguće pobediti velike fudbalske nacije, ali nisu se tu zaustavili. Potrudili su se kroz učenje da od mašte stignu do stvarnosti. Ne uz velike skokove, rekoh, to je sa Japancima nespojivo, već uvoz "know how". To što je Japan na svakom Mundijalu od 1998. nije čudno, ali pogledajte genezu. Kada su bili domaćini, za razliku od Koreje nisu koristili "usluge" FIFA. Nema polufinala, Međutim, ovaj vek je japanski ako gledate pobede protiv velikih timova na Mundijalima. Tukli su Nemce i Špance na prošlom prvenstvu. I to nije baš tako veliko iznenađenje, danas Japan može da igra protiv bilo koga i da njihova pobeda ne završi kao vest koja obiđe svet.

Kada odlučite, za šta vam treba društveni konsenzus, da su učenje napredak majka pobeđivanja današnji japanski fudbal je savršeno logičan. 

Što kaže kapiten Cubasa, ne postoji san koji ne može da se ostvari. Ostalo su Japanci sami dopisali, ne spavanjem, već učenjem. To je njihov fudbal u jednoj rečenici.