Jedino mi je krivo što sa svojom Srbijom nisi uzeo bar jedno zlato

2009. Nakon epske partije u polufinalu protiv Slovenije (32 poena, 6 trojki) ostao si bez goriva u finalnom okršaju protiv Španije. Generacija koju si činio zajedno sa Krstićem, Veličkovićem, Bjelicom, Markovićem, Mačvanom je tek nadolazila, a Furija je tada bila iskusnija, namazanija…

2014. Pet godina kasnije na otišli ste na Mundobasket put Španije unapred otpisani i prežaljeni. Naročito posle tri poraza u grupi. Prvo veliko takmičenje pod Saletom Đorđevićem, koji je od starta znao kome da poveri dirigentsku palicu. Pa kome, ako ne najvećem virtouzu u ovom milenijumu? Oborili ste na kolena Grke, Brazilce, Francuze, dok u finalu nije bilo rešenja za nadahnute Irvinga i Hardena.

2016. U Riju sličan scenario kao na Pirinejima. Tri neuspeha u grupnoj fazi. U četvrtfinalu susret sa komšijama koji su iz druge grupe izašli kao prvoplasirani. Tvoj flert sa dabl-dablom (9 poena, 10 asistencija) utabao je put ka polufinalnom okršaju u kojem je Australija osetila sav kvalitet, ali i prkos srpskog nacionalnog tima. U borbi za zlato, jbg, Durent je "mirno spavao".

Možda i najveća žal je ta 2010. Čuveni šamar Špancima za poraz u finalu 2009. probudio je uspavanu veru da ponovo možemo na krov sveta. A tek ona tvoja epska trojka… Ipak, neki tamo ljudi sa pištaljkom u ruci su imali drugačije planove i čuveno bespomoćno Dudino "Kako vas nije sramota?!" sa raširenim rukama. 

Naposletku, košarkaškoj Srbiji ostavio si u amanet pregršt materijala koji će tvoju genajlnost i umeće sačuvati od zaborava. I nešto još važnije - kako se treba boriti za dres sa nacionalnim grbom!

Tvoja igra bila je praznik za oči, a na terenu si bio jedinstven, neponovljiv…

Hvala!

                                                                     Piše: Aleksandar Nikolić