Južna Afrika - Kada fudbal traži državu...

Identitetski posmatrano retko koja zemlja je koristila fudbal da ubedi sebe (ne druge, kao recimo Alžir) da je zaista država. Ako govorimo o Južnoj Africi, nisam siguran da bi istorijski tako mogli da je nazovemo. Ona je pre svega teritorija sukoba (oko dijamanata, zlata, političkog uticaja, svejedno). Zato nije neobično što igra pokušava da zaleči prošlost, da bude nekakav painkiller podeljenog društva.

Determinišući činilac je aparthejd, zločin koji će i dalje jedan deo tumačiti na svoj način, Fudbal ne može u takvim zemljama da bude ogledalo društva, pre želja. Različita sećanja, različiti, dijametralno suprotni heroji ne mogu da se okupe oko vatre, čak ni plamena budućnosti jer polazna tačka pobija jedna drugu.

Ovde bi u nekom drugom tekstu išle krupne reči o pomiriteljskoj moći fudbala, probaću od toga da se uzdržim. Možda to nije utopija, ali i neoprezna želja ume da odvede na krivi put, mada niko neće zabraniti snove. Ni čoveku, ni društvu.

Aparthejd nije bio samo rasizam, već mnogo više. To je institucionalni okvir kojim država određuje vrednost čoveka, stoga više liči na nacizam. Ili, ako tako hoćete, podela zakonom, ne osećajem, ili običajem, kako je tvrdila licemerna FIFA i njen tadašnji predsednik Stenli Raus. 

Južna Afrika je uvek bila na tankoj liniji između političke korektnosti i prećutnog odobravanja zločina. Dugo aparthejd u fudbalu nije stavljen "de iure"  u FIFA. Dugo je to bilo odvratno balansiranje, medijacija i biranje reči za zločin nad čovekom. Tek kada je pritisak većine postao veći od cene ćutanja, Južna Afrika je izbačena. Ne zato što je svetska kuća fudbala iznenada otkrila moral, već zato što je shvatila da bi mogla da izgubi glasove.

To mračno doba obeležio je zatvor na ostrvu Roben gde je fudbal preživeo torturu. To je manje poznata priča, miriše na nadu, i tada, i sada. Knjiga koja se najviše čitala u zatvorskoj biblioteci, posle Marksovog "Kapitala" bila su "Fudbalska pravila". Politički zatvorenici poput kasnijeg premijera Džejkoba Zume, ministra Tokija Seksvejla su bili uključeni u zatvorsku ligu. Ako vam i u kazamatu treba liga, sudije, tabela i pravila, onda fudbal više nije sport. On postaje način da čovek sačuva predstavu o sebi.

Jasna linija između ragbija kolonijalnih gospodara i fudbala kao opsesije crnačkih zajednica i danas postoji. Mandela koji je i sam na Robenu proveo 18 godina nije želeo da pobedi belce, več da ujedini zemlju, ali i da ne dozvoli tu podelu. Poruka da je ragbi sport Južne Afrike, ne samo belaca, opisana je u filmu "Invictus" koji slavi legendarnu pobedu iz 1995 sa Svetskog ragbi kupa. Za mnoge Mendelino oblačenje dresa ragbi reprezentacije, sporta koji simbolizuje klasu gospodara, one koji su ga držali iza rešetaka gotovo 30 godina je najveći političko-sportski gest 20. veka. Prvo je ragbi, a ne, što je mnogo prirodnije fudbal, postao poster "Rainbow Nation", države koja ljude ne deli po bojama. 

Sam nadimak reprezentacije "Bafana, Bafana" odnosno "Momci, momci" slogan zajedništva, mnogo manje ima sportsku konotaciju.

O Mundijalu 2010. znate sve, on je propuštena šansa Južne Afrike.  

Država je napravila pozornicu, ali nikada nije pronašla glumce dostojne predstave. Zaista zvuči uvrnuto, ali najveća ekonomija subsaharske Afrike, impresivni stadioni, neuporedivi resursi u vidu lige nikada nisu porodili ozbiljan nacionalni tim. "Bafana" ne uspeva da bude konkurentna većini afričkih timova, ne proizvodi zvezde, ne izvozi veliki broj igrača. Ne može sve ni da se podvede pod društvenu nejednakost, ogromne ekonomske razlike, nesnalaženje i odsustvo zajedničkog cilja. Fudbal nije sredstvo komunikacije između 11 službenih jezika, nema tu integrativnu funkciju kao recimo u Nigeriji devedesetih. Kao da to bogatstvo različitosti ne radi. Klubovi su jaki, ali to je zbog novca koji se ulaže na nivou Afrike, ne postoji bogatiji tim od Sandaunsa, pa i Pajratsa. I oni okupljaju većinu reprezentativaca. Neko bi se pozvao na uigranost, ali to nije slučaj.

Prvo što mi pada na pamet je zatvorenost tamošnje igre, nema toliko uticaja, ni stranih igrača, pa ni stranih trenera. Ne u smislu da su im zatvorena vrata, ali Južna Afrika nema benefit igrača u akademijama Zapada. Ne uspeva da obogati stil, da ta zrnca taktike, tehničke obučenosti pomeša sa svojim specifičnostima. Veliki evropskih klubovi su otvarali akademije po Džoburgu, Durbanu, unutrašnjosti zemlje to je ostalo na pokušaju.

Država nije teritorija, zastava ili himna. Država je dogovor o zajedničkom sećanju. Zato "Bafana Bafana" nikada nije bila samo reprezentacija. Ona je uglavnom na neuspeh osuđeni pokušaj da u devedeset minuta jedanaest ljudi preskoči provaliju istorijske nepravde. 

Možda je zato Južna Afrika osuđena da od fudbala traži nemoguće. Od igre se očekuje da izleči ono što su kolonijalizam, aparthejd i nepoverenje vekovima razarali. To bi bio preveliki teret i za mnogo ozbiljnije ekipe.

Jer, Južna Afrika ne igra za budućnost. Ona još igra za zajedničku prošlost. A dok se prošlost ne ujedini oko narativa, budućnosti nema. Zato im tako teško ide...