Kako je ćelava prevara prevarila i Engleze da mu je najjača liga na svetu - najlakša?!

Citirati one koji govore da mu je lako sa tolikim novcem, postalo je teže nego Don Kihotova borba sa vetrenjačama. Postalo je slično kao sa Leom Mesijem i ko čeka da Pep Gvardiola preuzme Benfiku i Milan i osvoji Ligu šampiona, kao što su Mundijal u Kataru, propustiće najvažnije - da u debati bez pobednika uživa u trenucima kada možemo da gledamo najboljeg trenera današnjice.

Da, to je Pep Gvardiola. Onom koji sa milijardu evra ume da obesmisli Premijer ligu. Uskoro će to uspeti i Čelsi, do sada su potrošili samo 600 i kusur ove sezone, još 400 i eto njih... možda u top 4. 

Nije šala, iako zvuči kao takva, ovo je ipak, verodostojna ironija. Hajde da napravimo jednu drugačiju paralelu, a u skladu sa aktuelnim dešavanjima u evropskoj košarci i senzaciji koja je u hajpu od Madrida. 

Željko Obradović je postavio standarde u Evroligi i treba da prođe još miliona koševa obručima širom Evrope da bi neko mogao da mu makar prismrdi. Što on nije išao u neki Aris umesto PAO, Darušafaku umesto u Fener? Da, jeste gradio svoj put ka najboljima preko svog Partizana i Fuenlabrade, ali kada je postao najbolji - naravno da su ga zvali samo oni koji imaju ambiciju da postanu najbolji. A takav jeste Mančester siti. Fudbalski klub i to kakav, u eri Pepa Gvardiole, ali jednako u eri - Ćikija Begiristajna i Ferana Sorijana. Jer, to je klub u kom se zna ko šta radi i kako dovodi igrače. Za razliku od Čelsija. Za razliku od Mančester junajteda koji je sa Glejzerima bacio na stotine miliona evra posle Fergusona da bi ostvario - ništa.

Prosečni ljubitelj engleskog fudbala reći će da je Pep svake sezone oborio rekord, da je dobio sve što je želeo, da Siti ima budžet bez dna. To suštinski može da bude tačno, ali ne od ključne važnosti. Jer, zar nije Mančester junajted dao 87 miliona evra za Harija Megvajera? 90 za Lukakua? Koliko je platio Van-Bisaku? A Pola Pogbu? Koliko je Čelsi trošio novca i pre ove sezone za istog tog Lukakua za koga je dao 115 miliona evra pa ga posle godinu dana vratio u Inter za otprilike "nulu"? 

Siguran sam da je vrlo lako izračunati koliko su novca potrošili u prvom redu Junajted i Čelsi u periodu od kako je Gvardiola u Mančesteru. 

Pep Gvardiola je kratkom definicijom - obesmislio najjaču ligu na svetu. Večeras je to dokazao. Večeras je stavio ruku na svoj peti pehar prvaka Engleske od kako je stigao 2017. godine. Pet pehara je dva manje nego što ima Junajted u ovom veku. Jednako koliko ima Čelsi u svojoj istoriji, što je ekvivalentno i sa - u ovom veku. Dva više nego Arsenal, pet puta više nego Liverpul od osnivanja 1992. godine. U eri Jirgena Klopa i nikad jačeg Liverpula još od onog praistorijskog sa Kigenom, Rašom, Daglišom. Pobeđujući Kontea, Murinja, Tuhela, Klopa. 

Pep je jedina konstanta moderne Premijer lige, još od Aleksa Fergusona i njegovog Mančester junajteda. Da li mogu da se porede? A zašto ne mogu? Posebno ako uzmemo u obzir da su baš ovih dana u dobro poznatom podkastu Rio i Nemanja uglas govorili da im je utakmica protiv Pepove Barselone bila najgora u karijeri, pa onda opet još jedna dve godine kasnije. I onda, neko ga nazove ćelavom prevarom koja može da dovede koga hoće i zato pobeđuje. Znam, reći ćete da je Ser Aleks i stvarao i mlade igrače i osvajao trofeje, ali, današnji fudbal ne daje vremena za to. Današnji fudbal je biznis, današnji fudbal nije više igra i ne prašta jednu generaciju '92 da stasa i počne da dominira. Uostalom, i sami vidite kako se treneri smenjuju kao na traci, mislite da bi da je 1986. godina sada, Fergi ostao tri sezone na "Old Trafordu"?

Hajde, da se vratimo još malo Pepu. 

Ko ume da gleda fudbal, vidi i neke trenerske genijalnosti, koje se ne kupuju novcem. Recimo, Džon Stouns je najnovija Pepova genijalnost. Zadnji vezni? Štoper? Oba? Da i to istovremeno. Ja gledam kako se čovek kreće i kako se u skladu sa njim kreću i ostali i onda vidiš kako protivnici ne znaju šta treba da rade. Pepov fudbal je van svih dosadašnji viđenih šablona, a tako ubeljiv, lepršav i mnogooo direktniji nego ikada u njegovoj dosadašnjoj karijeri.

I tu ćemo, obećavam, doći i do suštine. Najviše na svetu bih voleo da, recimo, Jirgen Klop bude u Pepovoj poziciji. Da mora evoluira, da se menja, da se prilagođava, da iznenadi, da promeni fudbal, pa makar i više ne koristio izgovore da mu je za to potreban novac. Jer, jeste, potreban mu je, ali važnije je pitanje - da li bi Klop mogao da čini sve ovo što čini Pep Gvardiola u takvom kontinuitetu? Dajte mu, hipotetički, sav taj novac i raskoš za koji verujete da je presudan kod Pepa Gvardiole. 

Njegova glad da pobedi samog sebe činila je njegove timove boljim iz godine u godinu i zbog toga je ovaj Mančester siti strahovito gladna ekipa. Zver koja čeka i zna da može da pojede svakog.

Pep je ostajao i bez Jaje Turea, koji je pre toga bio najbolji u Premijer ligi. Pa bez Kompanija, pa Davida Silve, Kuna Aguera, mnogih koje nije lako zameniti. Ali je stvarao sistem i radio na sebi, mnogo više u proteklih godinu ili dve kada je konačno prihvatio suštinu engleskog fudbala i njegove kulture. 

Uspeo je da prevari i nadobudne Engleze i da im pokaže da može drugačije i obesmislio je Premijer ligu. 

Šta je sledeće? Ništa, da osvoji Ligu šampiona sa Sitijem, pa neka uzme neki mali klub, krene od nule i dođe do krova Evrope, takav je danas moderan fudbal, jel tako?

Doživeo sam to da više niko ne može da kaže da Mesi nije najbolji u istoriji. Previše bi bilo da tražim isto i za Pepa i zato neću. Jednostavno, uživajte, fudbal i trenerski posao više neće biti isti. Posle ćelave prevare.