Kako je talentovani gospodin Avdić otišao u Hall of fame...

Edina sam znao iz viđenja. I po čuvenju, naravno.

Sretao sam ga na Partizanu. Uvek sam se pitao kako li je nekome ko istinski razume igru (mogao bi lagano da održi tajm-aut) da gleda onu crno-belu elegiju. Da li se nervira kao mi neznalice ili ima razumevanja za nesavršenost koju plaćamo bubregom? 

Eto, nisam se usudio nikada da ga pitam. Edin Avdić je otišao tamo gde se košarka gleda sa visine.

Danas će se od njega oprostiti svi. 

Ona masa koja je uživala slušajući kako majstor secira igru. Opsednuti koji su gutali sve što ima kaže. Ali i neposredno zainteresovani, klubovi, košarkaški prilepci i ignoranti. Merili mu svaku reč, optuživali ga da je naš, njihov, nečiji treći. Znate kako to ide u ovoj močvari, likovi koji su na prodaju duboko veruju da su baš svi takvi.

Ali, talentovani gospodin Avdić je bio iznad toga. Zbog toga ide u leksikon ozbiljnih novinara. Nije ta knjiga slavnih baš popunjena u Srbiji, obradovaće mu se večnost, to je sigurno. 

Važio je za nekoga ko ti u deset činjenica tokom prenosa pokaže da zna još 100. Za nekoga ko je uspevao da bez podilaženja od sagovornika izvuče suštinu. Da bude odmeren, ali i ravnopravan u razmeni informacije. To je bio i ključ njegove harizme, da ga onaj preko puta tretira kao ravnog sebi. Nije ni to baš često, pogotovo kod srpskih sportista. Skoro sam pisao o tome, neki od njih manire najčešće zature tamo gde ih plaćaju, pa im domaća profesija služi za pokazivanje nadmoći.

Generalno ne volim podkaste. 

Jednostavno, prečesto predstavljaju mentalnu onaniju voditelja, egzibicionizam i baš zamarajuću glagoljivost. A opet, imamo privilegiju u Srbiji (za razliku od nesrećnog fudbala) da postoji, uz vojsku košarkaških svedoka i nekoliko baš ozbiljnih novinarskih glava. I da imaju tu sposobnost da kroz podkast ili prenos,  pribave sebi baš verne sledbenike. Pričam o brojevima naravno, ako nam je profesija negde primerna, ako formira javno mnjenje, to je oko obruča. 

Edin je tu bio najbolji. Bilo da ti objasni kako Naneli spusti roletnu, ili da se priseti vremena u NBA pre nego što se rodio i pre nego što su Meloun i Stokton u "njegovoj" Juti formirali partnerstvo, sve je kod njega delovalo suvislo. Slušao sam jednom kako je na bosanskoj televiziji premotavao film u režiji, kako bi košarkaški prenos počeo na vreme.

Lako je bilo primetiti da živi košarku, ničeg izveštačenog nije bilo u radovanju, divljenju, pravoj pravcatoj ushićenosti. Njegova emocija nije bila sračunata. I sve to ga je dovelo, bez uticajnih šerpasa i laktanja, na vrh. Tu planinu na kojoj je zabio svoje zastave, ljubomora, otrovna strela nekog nepismenog lunatika, politika, nacija, boja, (ma sve stvari po kojima se delimo) nisu uspeli da zaljuljaju. Komarci na džinu, drugim rečima.

Ako ništa, u svoj ovoj tuzi, on je netaknut otišao u legendu kao Džejms Din novinarstva.

Ostavio je dovoljno toga da se u kafani pomene, "ali, kako je Edin prenosio...". 

Srce može da stane, u legendi si zauvek.