Kanada - Fudbal druge šanse

Kanada nije mogla da bira nacionalni sport. U stvari, kad bolje razmislim, sport je izabrao Kanadu, led znači hokej. Zima, izolacija, opstanak uz zajedništvo, upravo palica i pak su suočavanje sa okruženjem, prilagođavanje prirodi, jednostavno kanadski pogled na svet ispod svog prozora. 

Identitet Kanade postoji, ma kako to konzervativcima delovalo skorojevički. Sadržan je već u samoj činjenici da Kanada nikoga od svojih građana nema potrebu da ubeđuje u bilo šta, pogotovo ne u to kome pripada. Tamo melting-pot još radi, za razliku od većine današnjeg sveta koji žuri da naglasi razliku. Primera je mnogo, dovoljno je pogledati južno od kanadske granice.

Gde je tu fudbal?

Pre svega definiše ga odsustvo stila. Što je i razumljivo, to je sport doseljenika koji su donosili nešto novo, zrnca bogatstva za zajednicu, multikulturalnost koja se prelila i na igru. 

Ima tu svega iako je Džesi Marš naravno zaražen "Red Bul" sistemom, jedan je od Ragnikovih ideoloških apostola. Ali, njegov tim je baš globalni proizvod, ima tu portugalskog insistiranja na posedu, engleskog tempa i duela, afrički koreni nekih igrača daće i "atletiku", umeju na momente da budu spontani kao neki južnoamerički tim. Opet, pogrešno bi bilo reći da su od svakog stila izabrali najbolje, fudbal bi bio najlakša stvar na svetu da je tako nešto moguće. Ne, Kanada pokušava da limite pobedi tražeći način da igra sa boljima od sebe prilagođavajući se. Nekada iskoriste geografsku prednost, dovešće vas  da igrate odlučujuću kvalifikacionu utakmicu na temperature i u uslove gde biste radije skijali. Ali, isto tako i Ekvador i Bolivija, Meksiko  koriste nadmorsku visinu. Ono što Kanađani najbolje rade je spajanje različitosti. Za njih je upravo traženje formule da svi fudbalski mentaliteti kliknu najvažnija stvar. 

Nemaju ni teret prošlosti, kolonijalne ili neke druge, ni nasleđe velikih timova. Onaj jedan Mundijal iz 1986. je posledica meksičkog domaćinstva, nezainteresovanosti Amerikanaca i pobede nad Hondurasom na domaćem terenu kojom je osvojena CONCACAF titula (jedna od dve ukupno). Ta pobeda je značila plasman na Mundijal, nije bilo kvalifikacija. 

Ali, to su pećinski dani tamošnjeg fudbala. Ako se može reći da su geografija i klima ponekad prednost "Kanuksa", za razvoj fudbala unutar granica su bili najgori neprijatelj. Ogromno prostranstvo i relativno mali broj stanovnika, nedostatak jednog fudbalskog centra učinili su nalaženje protivnika problemom. Igra je bila sabijena u lokalne okvire velikih gradova koji nemaju puno toga zajedničkog, osim snega i leda. Zbog toga je kanadska priča imigracijska, doseljenici nisu mogli da zamisle život bez lopte. Fudbal je uspeo sa talasom novih Kanađana da pobedi i jezičke barijere. Francuski i engleski u Kanadi nisu samo različiti jezici, to su dva pogleda na istoriju zemlje. Ali, univerzalnost igre je uspela da spoji nespojivo.

Kanada nikada ne igra haotično, mentalitet je oličen i u ustavnom idealu, "Mir, red i dobra vlada". Takav im je fudbal, organizovan, pragmatičan, disciplinovan bez obzira na rezultat. Nove generacije su nastale u gradovima, može se reći da je Kanada, fudbalska i svaka druga, itekako osetila benefite globalizacije i hi-tech sveta. Akademije su nicale u Vankuveru, Montrealu i Torontu, nasušna potreba doseljenika da imaju nešto svoje. Nije baš kao da se Balkanac rodio sa klizaljkama i da Afrikanac ima osećaj u prostoru gde će se odbiti pak. Zato lopta, zato fudbal. I kada su se sudarili stilovi škola fudbala, kada su kilometri zbog unapređenog transporta postali rešiva stvar, Kanada je počela da proizvodi fudbalere. Da ih razmenjuje, da ih šalje po znanje, da za razliku od mitova insistira na ovome sada, u ovom trenutku. Jer kanadski idenztitet nije trauma, nije rađan kroz sukobe, opterećujuće nanose prošlosti, lakše je tako sprovesti projekat. Uz to, u koferima imigranata dobijate bazu dece kojoj fudbal nije usputna stvar između hokeja i košarke. Kanada nije izgradila fudbal uprkos imigrantima, nego zahvaljujući njima. I nemaju nikakav problem sa tim. 

Ima i ona druga strana, kada nešto radite prvi put, teže je. I sklon sam tome da se složim, ali svet u kome živimo olakšava te stvari dostupnošću informacije. Da, Kanada nešto radi prvi put, ali nije prva koja je to radila. Ima od koga da uči, a njihovo obrazovanje je među najboljima na svetu. Kao i u svemu, štreberaj itekako pomaže. 

Za fudbal je veći problem bio višak mogućnosti, ne samo kroz hokej, već košarku, atletiku, sportove u toplom, Ali, izborila se predivna igra za status. Nju danas simbolizuje i Dejvis, dete izbegličkog kampa odraslo u Kanadi, ali i Dejvid, odbačeni klinac sa Haitija koji Kanadu definiše kao "zemlju druge šanse". Kapiten Eustakio je fudbalski rečeno, Portugalac. Bombito je nekadašnji student koji igra na Mundijalu. Da ne nabrajam, tek većina nema klasičnu fudbalsku priču, niti standardan put, niti zlatnu kašiku u ustima od rođenja. Ali, ima Kanadu, zemlju druge šanse što kaže "Iceman" Dejvid i dobro usmerenu ambiciju. Ako njihov put nije fudbalski, on je kanadski, to je za reprezentaciju važnije.

U svetu koji sve teže spaja ljude, Kanada je pronašla način da spoji stilove. Za fudbal je to sasvim dovoljno.