Kolumbija - Gde lopta kruži i vreme se ponavlja...

Moram da u objašnjavanju fudbalske Kolumbije krenem od Markesa. 

Znamm nije naročito originalno, ali teško je prenebregnuti osnovnu ideju magijskog realizma u igri nacionalnog tima. Samoća Kolumbije nije odsustvo ljudi već osećaj da vas ostatak sveta posmatra kroz tuđe priče. Geneza igre u Kolumbiji je kao prepisana iz "Sto godina samoće". Buendije kao i reprezentacija nose sećanja prethodnika. Vreme je kružni tok, niti su uspesi novi, niti su porazi neočekivani.

Sam Markes je među tri najvažnija događaja u istoriji moderne Kolumbije poređao, nasilje iz 1948. godine, objavljivanje verovatno najvećeg romana svih vremena i pobedu na Argentinom od 5:0 iz kvalifikacija 1993. Nije pretenciozno jer likovi poput Iguite, Valderame, Asprilje, Rinkona, tragičnog Andresa Eskobara. su portret magične stvarnosti, realni, a opet deluju kao izmišljeni. Sam Makondo iz romana nije mesto na mapi već stanje duha. On je Kolumbija rascepljena Andima, močvare, planine, obala, sve oblikovano u mašti. Nadaš se čudu, očekuješ katastrofu. Nacionalni timovi su preslikani književni junaci, traže izlaz iz lavirinta, stalno imaju osećaj da su vrata blizu, a onda se ponovo nađu u beskrajnih krugovima misterije. Događaji koji su ređaju teško se mogu objasniti bilo čime, osim izmaštanim sećanjima. 

Nemojte me pogrešno razumeti, niti roman, niti reprezentacija ne beže od stvarnosti. Ne, oni je samo neracionalno tumače tako što nastavljaju da žive kao da oko njih ne padaju glave. Fudbal, kao i kolumbijska književnost je način da podnesete užas koji vas okružuje. Svojevrsno ignorisanje onoga što vas neumorno pljuska po licu.

Banalno je Kolumbiju svesti na kartele, Eskobara, "Džentlemene" iz Kalija, narkose i nasilje revolucionarne gerile koja se po metodama ne razlikuje od trgovaca drogom. 

Jer, mnogo pre Medeljina postojala je La Violencia koju Markes posmatra kao početak novog odbrojavanja vremena. Nasilje i ubijanje između liberalne i konzervativne Kolumbije je uverilo društvo da je život baš jeftina roba. Atentat na Horhea Elisera Gajtana doveo je do "Bogotaza", spirale koja je gotovo sravnila prestonicu i odnela u uličnom ratu desetak hiljada duša u poplavi nasilja. Proširilo se kao kuga, deset godina ubijanja, brat na brata, komšija na komšiju, seljaci su ohrabrivani da se u ime ideologije i otimačine otrgnu od ljudskosti.

Samo bi Markes mogao da na stranicama stvori u toj atmosferi građanskog rata fudbalski El Dorado. Tamo gde teče krv rođeni su veliki timovi, pre svega Milionarios. Profesionalizam je iz Argentine u Bogotu doveo i samog Alfreda di Stefana. Taj fudbalski balet je, pre nego ga FIFA stavi van pozornice, već opisan u knjigama. A kada je na stranicama on vremenom u magijskom realizmu od metafore stigne do činjenice.

I osamdesete za koje verujem da su vam poznate iz knjiga ili sa Netflixa imaju sličan tok. Brutalnost je jeziva čak i za pojmove Južne Amerike, a zemlja živi u ratu bez fronta. Sporazum između liberala i konzervativaca, posle desetogodišnjeg rata svih protiv svih, krajem pedesetih zatvorio je društvo za sve ostale. Sedamdesete su obespravljeni bili suviše umorni od krvi, a sećanja na ubijanja La Violencie suviše sveža. Osamdesetih taj parni lonac eksplodira.  I tu, kao kod Markesa nema do kraja pozitivnih likova.

Eskobar je od lovca postao plen kada su se pojavili Los Pepes, široka koalicija jednako krvožednih kao Don Pablo. I na sve to dodajte marksističke gerile koje terorišu unutrašnjost u ime navodne revolucije, pa urbanu pobunu i desničarske paravojne organizacije. Jasno vam je verovatno, haos nema liniju, svaka ideologija je sveta i loša u isto vreme. Kriminal, politika, ekonomija sve se prožima do neprepoznatljivosti. Zato je obični ubica poput Eskobara proglašavan za dobrotvora, a FARC leve ideje su nespojive sa otmicama i terorom koji su vršili.

Zbog svega ovoga potpuno je markesovski da sa ulica Medeljina, obala Pacifika i sa Anda izađe takav tim. 

Kolumbija devedesetih je fudbalska nada sveta. Jer, Brazil, pisao sam, skreće u pragmatizam evropskog tipa i izdaju koja je donela Mundijal 1994. Argentina se hrani ostacima Maradoninog vremena, ali to je podgrejana pasta. Italija je suviše Sakijeva, takođe stvorena na kultu ličnosti Roberta Bađa, da bi postala svačiji tim. Za Francusku je rano, Holandija je već ostala bez Van Bastena i Gulita, portugalski zlatni dečaci su samo to, deca predvođena Figom.

Zato je Kolumbija, živa kao boja Valderamine kose ili Igitinog dresa, neuhvatljiva poput Tina Asprilje, reprezentacija X generacije. I opet ću se pozvati na Markesa, stil igre je praktično ponavljanje obrasca kroz naraštaje. Kružno vreme, spori tok koji se iznenada provali kao bujica, akumulacija malih stvari koje eksplodiraju u lice rivala. Ako književni tok prevedemo u igru, kolumbijski tim ima i kratak pas kao insistiranje na kontinuitetu priče, kontroliše prostor u kome se kreće. Strpljenje, sporost kojom hipnotiše protivnika je svojevrsna forma moći, opčinjava čitaoca.

Taj linearni model više liči na naraciju, improvizovanje uz veru u indivudalnu genijalnost likova, u ovom slučaju igrača. Kolumbija u prvoj polovini devedesetih je priča koja se razvija, nema pravilnosti u igri. Za oko prosečnog posmatrača to je anahroni fudbal u trenutku kada i kod Brazilaca fizika odnosi neumitnu pobedu nad doživljajem.

Da li Kolumbija tog doba preteča "tiki-take", Bijelse, Pepa, da li je na kraju krajeva savremenik Krojfa devedesetih?

Delimično, nekih naznaka ima, iako je to intuicija umesto modela. Gvardiola je sistematizovao znanje, umesto kolumbijskog ritma pozvao se na geometriju. Ako su Valderama i Kolumbijci kontrolisali haos kroz loptu, Pep je tu kontrolu naracije odveo na viši nivo.

Upravo je Markes jedan od Gvardiolinih, ali i Bijelsinih omiljenih pisaca, nije slučajno. I tu se paralela crta, ti ponavljaš naraciju, ali kroz kružni tok dovodiš vremenski priču do željenog raspleta. Improvizacija Kolumbijaca kod Pepa na narednom nivou igrice postaje racionalizacija postupaka kroz sistem, ma kako to nelogično zvučalo. Kao neka industrijska mašta, proizvodnja događaja koju Buendije ne bi mogli  da prate takvi kakvi su, ograničeni barijerama sopstvenog vremena i nasleđem predaka. 

Kasnije, kada Kolumbija silazi sa naslovnih strana, odnosno negativci više nemaju imena, niti estradnu potvrdu kroz javnost priče, fudbal gubi prepoznatljivost. 

Kako plastično da vam objasnim?

I dalje ima kokaina, malih ratova, ali nema više velikih priča oko toga. I Bolivija izvozi "belo" preko Sao Paula i u Argentini propast društva ne štedi nikoga ko je imao nesreću da se tu rodi. 

"Više niste posebni", kao da haos poručuje Kolumbijcima.

Ali, Markes se ne da. 

Setite se, vreme je kružno, stvari se uvek susretnu u nekom trenutku, pa sve deluje kao već viđeno. 

Dolaze "Tigar" Falkao, Džejms Rodrigez čija velika karijera u simboličkom smislu traje kao i Don Eskobarova. On ostaje krajputaš vremena u Kolumbiji, ali ga je svet zaboravio.

Na drugoj strani, sadašnji tim više od svih simbolizuje Luis Dijaz. On je otelotvorenje "Tiburona", što će reći "ajkula" iz morske Barankilje. Njegova glad je novi narativ za sadašnji tim, novi krug priče. U Kolumbiji je previše haosa da bismo istoriju, čak i fudbalsku predstavili kao ravnu liniju. Zato ovaj tim na Mundijalu može da se nađe bukvalno svuda, u "El Doradu", nasilju Medeljina i La Violensije ili da bude sasvim obična ekipa koji neće praviti buku, kao omamljeni seljani Anda.

Kod Markesa je sve dozvoljeno i moguće...