Magijski realizam fudbala - Zbog čega Brazil pobeđuje kada gubi, i obrnuto?

Latinoameričke fudbalske teorije, čak i kada su nategnute (većina jeste takva) uvek morate da stavite u kontekst. Jer tamo nikada niste sigurni gde je granica mita i stvarnosti. Baš zbog toga je magijski realizam drugova Markesa, Fuentesa, Kortazara, kombinujući mit i surovu stvarnost. otpočeo novo brojanje vremena u književnosti. Da pojednostavim, slično kao i u telenovelama, nikada ne znate ko je Kasandrin brat, niti na koga će Randu baciti nož, i da li se to stvarno dešava, ili je tek izmaštano u psihi glavnih likova.

Zbog svega toga je u alternativnoj istoriji Brazil iz 1982. godine osvojio Mundijal, a onaj iz 1994. izgubio protiv Italijana u Pasadeni. Pobeda je u tom shvatanju sveta zapravo kraj fudbala kakav smo poznavali. Ima i zrnce logike u joga bonito fatalizmu, malo ko bi mogao da razluči na osnovu kalifornijskog finala ko je Brazil, ko Italija u tim zamornih 120 minuta na onoj jari leta gospodnjeg 1994.  

No, pre nego što uobličimo kategorije stvarnosti kroz ono što se desilo i "šta je moglo da bude" (uglavnom ozbiljni ljudi ovo drugo odbacuju kao bulažnjenje nadrealizma) hajde da društvo pretpostavimo fudbalu, ono je stariji brat predivne igre.

Okolnosti su Brazil iz 1982. učinile timom nade. Politička klima se menjala, stega vojne diktature je olabavila zahvaljujući "mangupima u sopstvenim redovima" što je govorio tovariš Lenjin. Naime, brazilska "abertura" odnosno "otvaranje" vodilo je ka delimičnom oslobađanju društvenih procesa i popuštanju “kragne” prema njegovim liberalnijim delovima. Jasno, ti talasi su zapljusnuli i fudbal.

Kažu da je taj tim bio talentovaniji od onog Peleovog iz 1970. koji predstavlja nenadmašni ideal kako treba prakticirati igru. Tadašnji režim, na krilima ekonomskog čuda tzv Milagre Econômico je meksičku rapsodiju pretvorio u PR. Sedamdesete, tačnije  njihova prva polovina su doba kada je "cool" bilo zvati se Brazilcem. 

Međutim kao i u svakoj Dembeliji, život na kredit, monumentalni projekti koji jedu sami sebe, neracionalno trošenje i kupovina socijalnog mira se obiju o glavu. Naftna kriza, kamate, pad industrijskih stopa su iaporučili pred generale saznanje da je diktatura bez lilihipa nemoguća. Bez ekonomske stabilnosti, nema ni poslušnosti masa. Zato kreće relaksacija i popuštanje pred plimom nezadovoljstva. Otvaraju se mnoga pitanja, dovode u pitanje kanoni, demokratija izgleda kao ideal. Ne samo doktoru Sokratesu koji je praktično primenio čitavu stvar u svom Korintijansu, već se stvara široki društveni front koji neizbežno povezuje fudbal sa slobodom. I uz sve to naivno veruje da se  lepotom i dobrom namerom osvajaju stvari.

Zbog svega toga taj brazilski tim iz 1982. sa Tele Santanom, loptačkim evroskeptikom na klupi jeste vesnik promena. Inflacija galopira, opšta nesigurnost se uvlači u stanovništvo, traži se izlaz u nekada potisnutim idealima. Fudbal je utočište nacije, selektor puritanac sa dogmom da Brazil mora da ostane veran sebi i imun na taktički virus Evrope postaje nešto poput voljenog proroka.

Takvi završavaju u prašini. Slom Brazilaca na španskom Mundijalu je ne rupa, nego krater u nacionalnoj psihi. 

Gosto é que nem braço: cada um tem o seu kažu Brazilci (i Portugalci), plastično, svaki je ukus kao ruka, svako ima svoju, jedinstvenu. Možda je zaista taj tim sa Falkaom, Zikom, Sokratesom, Ederom bio božanski talentovan. Samo to popodne na "Sariji", Pablito Rosi i Italija su odigrali utakmicu za koju nema realnog objašnjenja.  Svedoci tog klasika pišu i pričaju da to nije bio trijumf ružnog fudbala, naprotiv, ti "Azuri" nisu bili nedostojni pobednici.

Santanu danas romantizuju, na kraju krajeva imao je on i drugu šansu četiri godine kasnije, kada su se isprečili Francuzi u Gvadalahari, ali istina je jedna, da se "Selesao" nije promenio, ostao bi na Peleovim "boginjama". 

Ovo nas dovodi do još jedne granične dileme brazilske istorije. Zbog čega je tim iz 1982. slavljen kao magičan, a praktično ista ekipa četiri godine kasnije se gura u prašinu istorijskih neuspeha. Oni su bili bliže prolasku od svoje verzije sa španskog SP, vodili su protiv Gala u Meksiku i na kraju ispali na penale posle promašaja Sokratesa i Žulija Sezara.

Dva su razloga.

Prvo ispostavilo se da je demokratija, odnosno njene dečje bolesti, u brazilskom slučaju previše gorak lek. Već 1985. vlast prelazi u ruke civila. Mamurluk iz sedamdesetih je narednu deceniju učinio izgubljenim vremenom. Korupcija je osim što postaje vidljivija, se razlila niz piramidu ka širim slojevima, nijedna nova vlast nije na nju imuna. Nekako su zagubili nadu, pa su pozivi na društveni pragmatizam sve češći, a Santaninu ideologiju zapljuskuje skepsa.

Drugi, isto tako važan je da je brazilski tim iz 1982. bio poslednji iz Brazila. 

Naime, usledio je egzodus, možda ne sama brazilska igra, ali igrači poboljevaju od evropskog virusa. Sokrates nije izdržao u Firenci, ali je Ziko zadojen italijanskom vizijom u Udinama. Žunior je takođe u Seriji A, Falkao se vratio kući, ali sa pet rimskih godina u džepu on više nije isti. Kareka se sprema da se pridruži Maradoni, Branko i Kazagrande već imaju evropske ugovore u džepu. Zato je taj meksički Mundijal raskid sa dogmom i odbacivanje magijskog realizma u fudbalu.

Uostalom, na sledećem Mundijalu u Italiji, selektor je Lazaroni koji sa sobom nosi prvobitni greh svakog Brazilca, divljenje evropskim fudbalskim bogovima i propagiranje igre u svrhu rezultata. I taj novi Brazil iz 1990. se generalno posmatra kod tamošnjih tradicionalista kao smeće. Nepravedno, oni su rasturili Argentinu na "Dele Alpiju" i ispali kombinacijom Maradonine mašte i Kaniđine brzine. Ali, već tada je bilo jasno da je nova ideologija na horizontu. 

Logično, u Americi 1994. Pareira (ili bolje da kažem siva eminencija Zagalo) vraćaju krunu na neortodoksan način tamo gde pripada. Oni koji im osporavaju taj Mundijal začudo (blago nedoslednima) slave Skolarijev iz 2002. Taj poslednji je produkt novovekovnog pragmatizma i vojničke discipline kojom je Felipao sebi već ranije pribavio mržnju sa pobednicima, Gremiom i Palmeirasom na kraju prošlog veka. Cilj je u ovom slučaju opravdao sredstvo. Licemerje jednog dela Brazilaca koji prave jasnu distinkciju između šampiona 1994. i 2002. pravda se samo jednim. Naime, tim iz Japana i Južne Koreje je bio mnogo kvalitetniji, teško je u kategoriju ideološke izdaje strpati tipove poput Ronalda, Rivalda, Roberta Karlosa, Ronaldinja…

Ni tu nije bilo demokratije, gotovo nikakve, iako za razliku od 1994. nismo gledali "full metal jacket" narednika Karlosa Dunge. Kapiten prvaka iz 2002. godine je bio Markos Kafu, poveznica sa šampionima iz 1994. Njega je Dunga, eto male trivije, okačio na kuku u svlačionici posle jedne rasprave na američkom Mundijalu. Samo, suština je ostala ista, Brazil je već bio zombi, nepovratno inficiran evropskim fudbalom.

Od toga je prošlo, koliko, četvrt veka. Ušetali su pravo u paradoks, imaju selektora Italijana, ali i ligu koja je jača od Serije A. Tačnije finansijski moćnija što malo više govori o propasti Latina, manje o Kanarinjama. Možda je najveća ironija u tome što je Brazil danas bogatiji, stabilniji i organizovaniji nego u nostalgičnim fudbalskim vremenima. Samo, (primetiće neki zlojeb što pamti Pelea) više niko ne zna da li je i dalje Brazil. 

Slutim da bi neuspeh na Mundijalu bio povratak u fudbalski izolacionizam zemlje i izvlačenje sa tavana kovčega sa Santaninim idejama.

Ili je za to prekasno?