Meksiko - Televisa presenta bez srećnog kraja...

Počinje večeras i već sam vam napisao šta očekujem od fudbalskog Frankenštajna koji je napravila FIFA. 

Čini mi se da većina opsednuta fudbalom (ne mislim na prosečnog konzumenta koji koristi priliku da se naliva pivom gledajući utakmice jednom u četiri godine) duboko prezire petonedeljne orgije koje slede. Glavni razlog je svakako to što ćemo okusiti  bljutavost grupne faze, to jest razblaženu varijantu originalnog opijata. 

Ako nas je fudbal nečemu naučio (mislim na nas sredovečne) to je, da za razliku od religije, igra nudi isčekivanje u razočaranje. Naime, oni koji ga vole su pripremljeni na patnju, ne zavarava ih šarenilo tribina. Što kaže Viljor, verovatno najveći meksički pisac današnjice, kolektivne fudbalske traume od stadiona čine sastajališta razočaranih ljudi. I oni se sa tim fino nose, otvorene rane ih podsećaju na lekcije koje nikada neće naučiti. 

Tako su Holanđani pripremljeni da izgube finale, naše komšije Mađari sa filozofskim mirom prihvataju da njihovih 15 minuta slave u današnjem fudbalu ne znače ništa. Imam teoriju da severni susedi toliko vole italijanski fudbal jer je baš suprotan duhovima i nasleđu "lake konjice". Na kraju krajeva i Argentina je posle sloma ideje o lepom fudbalu (Riverova "La Maquina") otišla u drugu krajnost vođena idejom da sve mora da propadne kako bi se iz pepela rodila bolja stvarnost. 

Poetski je da na "Asteki", na depresivnom jugu Meksiko Sitija počne Mundijal, makar i ovaj dronjav i bezukusan. Jer, u tim od Boga zaboravljenim predgrađima ne samo da je utočište Meksikanaca na prašnjavim, primitivnim fudbalskim terenima već je pokopana jednom prilično živahna nada da će postati normalna zemlja.

Ako se vratimo u šezdesete, bum meksičke ekonomije, postepena industrijalizacija i obećanje o boljoj stvarnosti su ovekovečeni u gradnji "Asteke". Ona je predstavlja symbol meksičkog napretka, posvećenosti progresu i proklamovanog jedinstva nacije čije je drugo ime "podela". I to po svim osnovama, oni koji su bili u kontaktu sa Meksikancima znaju da su suprotstavljeni u svemu, osim u mržnji prema institucijama. Nije mi čudno što je na otvaranju monumentalnog betonskog spomenika u Santa Ursuli gde je stadion nikao usred ničega, okružen prljavštinom, kanalima i zadrđalim truplima automobile, tadašnji predsednik Gustavo Dijaz Ordaz izviždan. 

Isti čovek će narediti masakr u Tlatelolku, na desetak kilometara od Asteke pred OI 1968. godine. Vlada koju je podupirao Ujka Sem sa severa je masakrirala nekoliko stotina studenata. Policijska represija, nestanci političkih zatvorenika, demokratizacija društva i veća slobodu govora su bili zahtevi demonstranata. Država koja je kroz organizaciju OI i Mundijala htela da predstavi svetu novi, lakirani Meksiko, je posegnula za nasiljem. I zato, kada je Pele podigao Boginju 1970. godine, društvo je i dalje krvarilo zbog Tlatelolka. I 16 godina kasnije kada je Maradona doveo onu argentinsku grupu građana do titule, te pukotine su se samo raširile.

Ukratko, Meksiko je ostao na istom putu, podela, straha, nesigurnosti, preživljavanja, rata na ulicama, surovosti kojoj nema premca na američkom kontinentu.

Sad, neko će reći da je fudbal utočište, ali to je opšte mesto.. Meksikanci vole igru, njenu razuzdanost, ona i sama ima obeležje nacionalnog mentaliteta. Pisao sam u nekim analizama njihove reprezentacije, ideja da kontrolišu igru kroz posed (eksperiment sa Tatom Martinom) je bila osuđena na neuspeh. Jer, Meksikanci, ma šta geografija sugerisala nemaju ni latinsku tehniku, niti su ovladavi strpljenjem kao kategorijom. Njihov fudbal je odjek surove stvarnosti, mnogo haosa, soliranja, preuzimanja različitih uloga, bezglavih avantura, pouzdanja u proviđenje. Nisu puno odmakli od vremena u kome su bili jednooki div u CONCACAF kraljevsku slepih. Globalizacija igre i američka dominacija kroz ekonomsku moć im je donela velikog rivala sa severne strane granice. Meksički klubovi uspevaju da se nose sa MLS, ali razlog tome je upravo društveni poredak. Velike društvene razlike i ogroman disparitet između sirotinje i malog dela bogatih su zastava sistema. Upravo oni stoje iza klubova i čine ih konkurentnim u okruženju. Način na koji su Televisa i još par novca uvek gladnih kompanija podjarmile meksički fudbal je kreirao ligu nejednakih, a opet dovoljno moćnih klubova. 

Meksikancima je fudbal zajedništvo sa zemljacima sa druge strane granice, onim srećnijim delom njihove nacije koji je nekako prešao teksašku ili granicu Kalifornije. On je prirodan naslednik astečke sklonosti ka igrama sa loptom, ali je vremenom kosmološki, pa i religijski dobio status totema ispod koga se okupljaju. Veoma su retki Meksikanci koji ne vole fudbal, ne zbog same sklonosti igri već njegove magijske moći da se protivnici okupe oko jedne stvari imanentne svima. Ko zna, da je neko pokušao da organizuje tekmu između Sinaloe i Jalisco kartela, možda bi ubijanje makar za trenutak prestalo.

Šalim se, tek počinje u Meksiku, tamo gde ti surovost pribavlja legitimitet i pobedu kao na ulicama recimo Huareza kada karteli krenu u rat. Meksikancima će biti potrebno nešto više od toga da naprave rezultat na ovom šampionatu gde je četvrtfinale standard postavljen u prethodna dva puta kada su bili domaćini. A opet, u razočaranju ima nekog kontinuiteta u ovoj državi, pa ko zna, možda Mundijal bude katarza za naciju.