Može li fudbal da stvori Francuze?

Može li se zemlja koja proizvodi 246 vrsta različitih sireva uopšte ujediniti? 

Narečenu dilemu koja se pripisuje Šarlu De Golu fudbal ne može da razreši. Bilo bi pretenciozno očekivati od toliko od igre. Uzgred, igre koja nikada do kraja nije osvojila srca Francuza.

Naravno, teško mi je da branim tezu da Francuska nije zemlja fudbala, pogotovo pred mlađim generacijama zaljubljenim u pobedu. Pa bi se ta teza mogla formulisati kao "Francuzi nisu velika fudbalska nacija".

O ovome bi se moglo razgovarati. Neporecivo je tačno ako govorimo o periodu pre 1998. godine i mundijalske pobede. Taj trijumf proglašen za Black-Blanc-Beur krunisanje (pobeda crnih, belih i braon) je zamirisao kao konačna potvrda principa De Golove Pete Republike u praksi.

O čemu se ovde radi?

Zemlja je nastala prerano da kroz fudbal traži identitet. Osnovni postulati njenog bitisanja stvoreni su pre igre. Stubovi poput institucija države, obrazovanja, standardizovanog jezika, čvrstog republikanskog jezgra su oblikovani su tokom devetnaestog veka. Fudbal nije identifikacija sa državom, francuske elite zaziru od masovnih rituala.

Gde je fudbal?

U džepovima Lorene, rudnicima severoistoka gde imigranti, Poljaci, Italijani i ostali pokušavaju da se snađu u nejednakosti novog društva. Tako Rajmon Kopa, koga su bestidno prisvojili kada je davao golove, nije Kopa nego Kopaševski. Kasniji veliki timovi okupljeni su oko imigrantske krvi. Neki imaju potpis Platinija čiji su preci iz Veneta, pustog italijanskog severa krenuli preko Monblana. Za razliku od Zidana koji je produkt sistema, Platinijev individualizam je herojsko doba, on je kao pojedinac ideal elita, intelektualac nespojiv sa masom. Maradona naslučuje nešto u čuvenoj rečenici: "Uvek se ponašao kao da je iznad nas, drugih fudbalera"

No, to je došlo kasnije. 

Rat u Alžiru i propast velikih ideja Treće Republike koja je filozofa više cenila od napadača nametnuo je potrebu za stvaranjem Francuza. Ovo je potpuno suprotan proces od Italije, čak i Engleske. 

Fudbal ne stvara identitet, već mora da ga prevaziđe.

Francuska država šezdesetih i sedamdesetih govori svom građaninu, "Ne definiše te religija, etničko poreklo ili region, već tvoja država". Takva Francuska je tražla način da "izmisli Francuze" i tu je lopta prirodan saveznik. Predgrađa juga imaju već kolektivno u psihi kroz popularni ragbi. Banlieue, predgrađe potlačenih u većim gradovima je praktično rezervat, mesto socijalne marginalizacije. Fudbal je tamo jedina kapija društvene mobilnosti, ostalo su ograde okovane žicom. Teško je gladnog čoveka uveriti u ideju, ali pružiti mu praktični san, to može.

Država je to shvatila.

Ako povučemo paralelu sa epohalnim Stendalovim delom "Crveno i crno" u kome Žilijen Sorel luta između meritokratije i krutosti institucija, fudbal je ponudio nekom Mbapeu iz Bondija republikanski ideal. 

"Uspećeš jer si dobar, iako institucija ne radi za tebe, niti si jednak u njenim očima, ma šta javno pričala"

Pomenuta pobeda iz 1998. ta kombinacija crnih, belih i Arapa je u stvari bila test, želja Pete Republike da kaže: "Hej, pa ovo radi! Imamo Francusku ideje, naš ideal se ostvaruje u praksi".

Eh, Samo da je tako lako...

Sve što je usledilo, neredi u predgrađima, kriza politike i institucija, okretanje prevaziđenim političkih idejama kroz ekstremizam porodice Le Pen, bilo je kontrapitanje: 

"Ok, mi smo svi Francuzi, ali kakvi"?

Jer, vidite, intelektualizam francuskog društva je često bio impotentan, saloni su  druga dimenzija u odnosu na stvarni život. Nije dao praktično rešenje, bavio se velikim teorijskim pitanjima, bez osećaja za malog čoveka. Što bi prosečan srpski domaćin rekao, "šta je od toga za mene..."

U (ze mene) najznačajnijem francuskom romanu našeg veka polemičkom "Pokoravanju" Uelbek baš taj inertni intelektualizam, umorni univerzalizam francuskog društva proglašava za majku svih problema. I fudbal je tu nemoćan. Prvo što pobeda izbledi pred surovošću svakodnevice. Drugo, i važnije, igra od vrhovnog dokaza da stvari funkcionišu postaje krivac, kišobran, neko ko visi kada stvari krenu loše. 

Da, Pat Evra, jedno od 24 dece senegalskog diplomate je reprezentaciju 2010. vodio kao uličnu bandu, a taj štrajk na Mundijalu je verovatno najveći simboličkii poraz Republike u modernoj eri. Ali, način na koji je taj tim dehumanizovan u medijima pokazao je koliko je fudbal laka meta u Francuskoj.

Sklon sam tumačenju da je razlog upravo to, neukorenjenost igre u gornjim ešalonima društva. Tu prezir nikada nije prestao, intelektualna aristokratija ne veruje fudbalu. Previše je narodan za njihov ukus.

Francuska od fudbala očekuje da pobedama proizvodi Francuze. To javno niko neće reći, ali kad god se od fudbala napravi lakmus test za društveni problem, to se neće dobro završiti. Jer, prepreka za većinu koja nije talentovana ostaje. Niti svaki Alžirac ima levu (i desnu) nogu kao Zidan, niti će svaki lik sa Nove Kaledonije mentalitetski biti Kristijan Karembe. Ako se drznete da univerzalistički model Pete Republike vežete za rezultat na semaforu, stvarnost će vas brzo demaskirati. To se dogodilo Francuskoj našeg veka, iako je pobedila i na Mundijalu u Rusiji. Pobeda nije lek, pogotovo ne u zemljama kao Francuska.

Plastično rečeno, tamo identitetski Islam neće biti manje zatvoren u svoje ćelije očaja, ako Mbape bude spakovao 10 golova ovog leta. Bilo bi prelako da igra ima takvu moć integracije. 

Centri fudbalske izvrsnosti poput Klerfontena, fudbalske akademije koje su krajem osamdesetih stvorile od Francuske visokokvalitetni izvozni fudbalski proizvod, mogu da prigrabe oznaku "Made in France". Ali ne i da dodaju "Francuzi stvoreni u Francuskoj". Prosto je, pomenutog Mbapea će kao heroja dočekati u njegovom Bondiju, ali i Kamerunu. 

Da li na isti način kao u Parizu? To je pitanje na koje ni univerzalizam Pete Republike nema odgovor.

Jer fudbal može da stvara šampione. Sa Francuzima je već teže.