Mundijal užasa - FIFA i Delusions of Grandeur

Ok, Mundijal nije toliko bitan. 

Pisao sam ranije, u globalnom selu to nacionalno loženje ostaje uglavnom identitetski izgubljenim nacijama koje hrane iluziju bitnosti. Bilo da je ona nekada postojala poput Engleske ili je fudbal supstitut za nerešena egzistencijalna pitanja etnički nesigurnih država, igra je tu odavno kolateralna šteta.

I FIFA se kao Mangiafuoco, što će reći gospodar lutaka, savršeno uklapa u čitavu predstavu.

Upravo tako kritičari najčešće nazivaju Infantinovu viziju fudbala, pajacom moćnika, političkim nedonoščetom za stolom sa odraslima. Nije ni sporno što fudbal, makar kroz švajcarski činovnički apparat jeste samo nasmejani sluga politike. Ali, vidimo to i ovih dana u Americi, FIFA je iznova definisala kategoriju jadnosti.

Da se razumemo, Đani Infantino i ekipica su uspeli u jednom, da Sepa Blatera i njegovu burazersku organizaciju odvedu na novi nivo užasa, Nije sporno, svako od njih želi najbližu poziciju mašini za štampanje para. Da se švajcarski advokat, druga generacija italijanskih ekonomskih migranata koji su prošli prevoj, odnosno tunel Mon Blan nije našao na pravom mestu u pravo vreme, pojavio bi se neko drugi, svakako ne bolji. Krava muzara privlači svakojake rojeve. Ako to prenesete u ovu priču, Platinijev činovnik je samo prekoraćio palog šefa i stao u red.

Bilo da se MAGA style kačketom svrstava na stranu Donalda Trampa (FIFA je podsetimo "apolitična" i mlatara batinom pred očima saveza koji su pod uticajem lokalnih moćnika), bilo da izazove diplomatski skandal pokušavajući da natera Izraelce i Palestince da se rukuju na stejdžu u Kanadi, Infantino koristi sport za svoj Delusions of Grandeur. Oni koji ga ne vole kažu da je druženje sa moćnima učinilo da padne u zamku iluzije o sopstvenoj veličini. Ako se vratimo na početak, takav predsednik se uklapa u narativ Mundijala, isforsiranog patriotizma obesmišljenog jurnjavom za novcem.

Jeste, 104 utakmice znači više para. Jeste, Amerika je puta deset u odnosu na svako drugo tržište, oni su svojevrsni Teksas kada je u pitanju osećaj za grandiozno, spektakularno, vanvremensko u organiziciji takmičenja. Šteta što je taj "Teksas" u poslednje vreme dobio nešto od nepisanih zakona kraj granice. Da, mislim na ICE, ukraćivanje viza učesnicima Mundijala, atmosferu straha i nepredvidivosti.

Ovo je imigrantski Mundijal. Nekog privilegovanog  "WASP" (white Anglo-Saxon Protestant) trbonju iz Vičite soker ne zanima. A opet, nesrećnik sa Haitija, Meksikanac iz El Pasa, ili nekakav rudar iz Kaknja u Misuriju bi mogao da postane legitimna meta na stadionu. Svima njima fudbal bi mogao da promeni život, samo ne na dobar način.

Američki melting-pot je odavno leš. Danas ksenofobija, bitka za opstanak i sumnjičenje različitosti dominiraju nekadašnjom zemljom slobode. Naravno, niko normalan ne bi ni pomislio (nije da nije bilo predloga) da se usprotivi apetitima jedine svetske supersile kada je fudbal u pitanju. I tu Infantino osim smušenih poruka da je vizna politika pravo zemlje domaćina ne može ništa. Ma kako lagao 2025. da to neće biti problem za navijače, izgleda da nije pretpostavio da se solidan broj zainteresovanih, učesnika i svedoka, neće dokopati teritorije SAD. Danas je sedam sati ispitivan irački vice-kapiten Ajman Husein, zvanični fotograf ekipe nije imao sreće kao pomenuti fudbaler, nisu mu se smilovali bogovi granice.

Koliko će takvih slučajeva među navijačima biti možete da pretpostavite, takvi su bezimeni, neće postati stanovnici ovih kolumni.

Na stranu što će kao i svako povećanje broja učesnika pohlepa obesmislili grupnu fazu, verovatno i par nokaut rundi. Već sada kvaliifikacije ne služe ničemu osim da nerviraju nas, pošten, pristojan svet koji voli klupski fudbal i užasava se onih dvonedeljnih pauza. Ne pričam o kvalitetu, na kraju krajeva reći će zavidni, leto je, neka igraju za raju i zanemare taktiku. Klubovi su licemerni kao i FIFA, danas su im puna usta činjenice da bi oni ključni igrači mogli da pregore od ovakvog rasporeda. Isto im nije smetalo prošle godine kada je Amerika bila domaćin onog grozomornog SP za klubove. 

Ovde argument da su fudbaleri skupo plaćeni i da zato ima da veslaju u potpalublju galije pod bičem do iznemoglosti svakako leluja u glavi većine čitalaca. Da, oni imaju sreće, ako sve gledate kroz novac. Recimo radnici na Mundijalu u Kataru koje je Infantino pompezno obilazio na gradilištima pre pet ili šest godina nisu bili baš takve sreće radeći u uslovima sličnim građenju piramida u Gizi.

Za mene će symbol Infantinove vladavine ostati "Mundijal" za strane radnike (raspitajte se malo o "Kafala" zakonu za imigrantsku radnu snagu koji je pod pritiskom ukinut) u Kataru. Postoje filmovi, sjajna Goldblatova knjiga "Age of the football"- Taj "Workers cup" kao svojevrsni PR za popravljanje imidža feudalnih gospodara je u biti FIFA i Infantino, to je njihov moralni kod.

Upravnik FIFA je tada rekao da je on i migrantski radnik, i gej, i stanovnik Katara i Afrikanac,i Arapin, i hendikepiran, besramno uporedivši tlačenje manjine sa svojim odrastanjem (iako danas ćelav bio je ismejavan zbog riđe kose i uvojaka)

Ovde ću stati, rezultat Infa(l)tina kao fenomena je Mundijal u Americi. Od koga očekujem da svi budu bezbedni. 

I baš ništa više...