Norveška - Poslednji vikinški paradoks

Pazi šta želiš.

Nevolja sa željom ume da bude što se ispuni tek kada više nisi isti čovek koji je o njoj maštao. 

Norveška često ume da se požali na novi identitet. Nostalgija zna da bude opterećujuća, tim pre što narodi severa više iznad svega cene egalitarizam. Jednakost u društvu, lokalnoj zajednici, fudbalu. Svi veslamo zajedno, superheroje ostavite za stripove, naš tim u bilo čemu je jak Koliko i onaj sa najtanjim mišićima.

Za nekog ko ne poznaje duh vikinga, ovo je čudno. Na kraju krajeva drevni narodi severa imali su kraljeve, njihove zajednice su počivale na razlikama. Ali, postoji ono što se zove "thinga", jedna vrsta skupštine slobodnih ljudi, svojevrsni parlament mišljenja. Nema apsolutne vlasti, nema autoriteta koji neće biti doveden u pitanje, ako nema uspeha. Pragmatizam i egalitarizam idu ruku pod ruku u tradiciji severa. 

Norveški fudbalski Rubikon je sadržan u pitanju:

"Koliko identiteta smeš da promeniš da bi ostao svoj"?

Naizgled, praxis zapadnog čoveka lako rešava ovu dilemu, ali u Norveškoj nije tako. Malo-malo pojavi se mišljenje da su, reprezentacija i fudbal generalno izgubili dušu. Više ne proizvode štopere za PL, danas norveški fudbaler nije predvidivo stvorenje koje odlično skače, razbija u duelu fizičkom dominacijom i tiho se moli kada treba da odigra pas duži od pet metara.

Za većinu, zlatna norveška generacija je bila negledljiva. Pojavili su se na dva Mundijala i znao si šta možeš da očekuješ, prepoznatljivost dosade. Danas vodeći igrači tog tima (ako ste stariji sećate se Bjornabija, Ronija Jonsena, Bratseta, Rekdala, Tore Andre Floa) često uz uzdah govore o tom vremenu. Ne u smislu kvaliteta, to je neuporedivo sa sadašnjom generacijom, već identiteta. 

Nije ga se Norveška odrekla, da me ne razumete pogrešno. Jer, poveznica itekako ima, selektor Solbaken je igrao 1998. u Francuskoj, delovi tog tima bili su Halandov i Serlotov tata, dok porodica Berg na nivou deda-otac-sin, ima najjaču generacijsku liniju u istoriji igre na severu Evrope.

Ali, sinovi slavnih očeva su drugačiji. 

Vidite, neće se u Norveškoj desiti da nekadašnji fudbaleri kroz svoje potomke usmeravaju savez, kreiraju tendeniju. Jer, oni ništa nisu značajniji za tamošnji fudbal nego nekakav trener sa kruga Arktika bez velikog igračkog kurikuluma. Razliku u odnosu na jugoistočnu Evropu možete lako da nacrtate. Nema individualnog mešanja, savez je promenio sistem ili bolje da kažemo napravio koncept koji širi bazu i uči decu igri. Kroz škole na 500 novih terena sa "veštakom", standardizovan rad, pristup znanju za sve trenere (aplikacija "Tim"), Academy Classification Model (merenje parametara bitnih za razvoja igrača, umesto pobeda ili procenta ulazaka fudbalera u seniorsku ekipu) su promenili DNK. Počeli su da nagrađuju kvalitet procesa umesto rezultata.

Cilj je da svi igraju fudbal, da klinci i iz najmanje lokalne zajednice imaju šansu, da ne moraju da odlaze iz svog mesta rano kao neke prethodne generacije. 

Moraš da objasniš kako si napravio igrača i da ga uvežeš sa mnogo parametara, kako bi i drugi imali istu šansu. To je egalitarizam preveden na jezik fudbala. I on više ne proizvodi samo gorštaka-štopera i napadača koji jedino ume da igra glavom. 

Hajde da ostavimo Halanda po strami, to je talenat kakav se rađa jednom u veku, uzmite Serlota, na primet. On daje golove glavom jer je dominantan u centimetrima, ali tehnički je strašno obučen. Takvog igrača Norveška ne bi mogla da proizvede pre 20 ili 30 godina. 

Upravo ACM, odnosno standardizacija i kvalitativno merenje rada akademija (od broja bodova jasno zavisi količina novca koju ćete dobiti za rad sa klincima) je norveški način. 

Ne treba nam genije, dobri smo u postavljanju osnove, obrazovanju i planiranju. Naše društvo je kraljevstvo jednakih šansi. 

Možda se neće roditi novi Haland, ali nekoliko Serlota, Bobova, Nusa, možda i par Odegarda hoće. Nastaće kao neumitna logika boljih uslova, znanja koje se institucionalno deli. Nema monopola, čak i u najvećim klubovima. Ambicija ne izostaje, treneri mlađih kategorija su volonteri, ali to neće ostati ako vrednost potvrde kroz sistem. Kroz egzaktne brojeve, racionalnost Norvežana i sklonost ka opipljivim stvarima je mentalitetska stvar.

Sad, uvek postoji kafanska priča "ma ništa od toga ne bi bilo da nemaju naftu".

Sklon sam da ovo odbacim kao dokaz da se ne treba uključivati u ozbiljnije diskusije sa tom školom mišljenja (ono je kao dupe, svako ga ima).

Jer, druge zemlje takođe leže na barelima, plus klima im je veći prijatelj, ali i gustina naseljenosti, urbano stanovništvo. Pa nisu ni blizu Norvežana. 

Da, može se zamisliti hipotetički situacija u kojoj Norvežani dovode najveće svetske zvezde, novac nije problem. Ali, to se neće desiti, ne zbog toga što Norveška nije fudbalska zemlja. To je stereotip ("skijaši") dovoljno je videte broj čartera koji se zaputi svakog petka iz Osla u London, ne u šoping, već da bi se gledala Premijer Liga. Prebrojte, na kraju krajev,a fan klubove engleskih timova po fjordovima, možda bude jasnije. 

Vera da niko nije veći od zajednice nije stvorila Erlinga Halanda. Ali je zaokret bio preduslov da Haland bude deo, nadahnuće. I ima širu perspektivu, neće biti novog Erlinga. Ali društvo će napraviti nekog sledećeg, ne tog kvaliteta. No, dovoljno dobrog da priča ne stane. Drugim rečima, Haland nije cilj, on je dokaz.

I neće im se desiti ono zbog čega je i počela transformacija, nemogućnost da nadograde uspešne devedesete i u kontinuitetu budu deo značajnih stvari na svetskoj pozornici. Norveška nije stigla za sto sa velikima, jer na Mundijalu igra 48 klubova (oni su oduvali Italiju), jer ima Halanda, već jer je promenila naćin na koji stvara igrače.

Tek su počeli...