Partizanova sezona - Ideja ili muzej?

Užasan je neuspeh Partizanova sezona.

I ne, ne kažem to zbog AdmiralBet ABA lige. Titula bi bila tek trojanski konj u redovima navijača sa jeftinijim ulaznicama. Sa srebrnino++m ili bez nje, Černobilj je vidljiv i kada se konfete slegnu. 

Jer, vidite, Partizan je uvek bio više od pehara, pre ideja nego muzej. 

I pre Duleta postojala je ideologija, sistem sa svim svojim šumovima i nesavršenostima, ali uz nekakav kontinuitet u razmišljanju i ponašanju. Pokatkad klimav kao Šuntavilov legat u Velikom Majuru, ali bilo je tu i građevina kojih se ne bi postideo ni Veliki Vezir.

Od kada se prešlo na parket sa betona Partizan se uglavnom najbolje snalazio od klubova sa ove strane zida i bio pandan velikom hrvatskom projektu Cibone (Bože, Koliko mi nedostaje derbi sa Cibonom, makar bila i ovako dronjava) i kasnije splitske KundK monarhije. To je odgajilo najpismeniju košarkašku publiku u nekadašnjoj državi. Upravo je IDEJA, ne pobede (jer ih nije bilo mnogo protiv "Vukova" sa Tuškanca i kasnije Jugoplastike krajem osamdesetih) stvorila hardcore podršku na tribinama. Da, istorija u ovakvom društvu obično postoji od kada se poslednja generacija letopisaca dokopa olovke, samo to ne znači da je adekvatna istini. 

Zbog čega ovo pišem?

Pa, jer danas, hardcore navijači ne prepoznaju Partizan. Kada koristim ovaj epitet ne mislim na tribinu iza koša, oni imaju svoju agendu koja je baš prečesto dijametralno suprotna ideji. Osim što vređa inteligenciju, odriče se Partizanove prošlosti. Pisao sam već o tome nebrojeno puta, verovatno sam u manjini, ali onoj koja plaća ponešto skuplju kartu, računam da imam neko pravo glasa.

I to nas dovodi do ključnog pitanja, šta je ostalo od ideje?

Željka više nema, pojeli smo njegove kredite, izgrizli dobru nameru, pocepali njegove dijagrame. Opet, ne radi se o rezultatu, niti je ovo nešto protiv onog batice Penjaroje, on je skupio krhotine koliko je mogao. Ako ne razumete da je Željko Obradović i onako žestok, polemičan, boje purpura privilegija za Partizan, bojim se da ne shvatate suštinu kluba. 

Ako ste pomislili, "pa niko nije veći od kluba" mislim da ste upravo izgubili dragocenih pet minuta života. Naravno da nije, ali Željko je Partizan. On je ideja, srž, nastavljač loze, čuvar pečata, kako god hoćete. Da, postojaće crno-belo i bez njega, ali neće biti toliko nade, familijarnosti, prisnosti, poznatog, utešiteljskog kada se izgubi. A gubilo se često i sa Obradovićem i bez njega. Ali, on je bio zajednički imenitelj nekakvog konsenzusa, možda i osnova lude vere u "biće bolje", mantra svih očajnika.

Evo vam skica trenutne situacije, posle sami možete da dodate poteze četkicom.

Partizan je danas podeljen i šizmu neće ni izlečiti rezultat, niti vreme. Okrenuti jedni protiv drugih nemamo nikakvu šansu i to nema veze sa cenom karata, marketingom, dronovima. Osećaj beznađa je dominantan.

Hoćete dokaz?

Bilo je manje-više sigurno da će Partizan dobiti ove sa druge strane spektra u polufinalu. 

Prilika za laku, instant radost, zavodljivo "manje smo loši" je kakav-takav stimulans za Grobare na dijeti. I opet, baš su se u toj utakmici razmnožila prazna mesta. Ljudi su odustali, ne zbog rezultata, već je Partizan prestao da im bude centar sveta. Ostavite me priča o vernosti, govorim o likovima koji su bili tu kada se čulo kako se publika dogovara gde će na kafu posle tekme u onim turobnim post-Dule vremenima. Onomad kada su ga svi izdali i kada su mu dojučerašnji nosači skuta baš žestokom ispisivali parole nožem po leđima. Ali, na kraju, prah prahu, Dule makar ne mora da gleda i sluša stvari kojima se protivio svakim damarom svog bića.

Mi ostajemo, sumorni posle jedne ovakve godine, zvižduka, užasnih uvreda, bedastoće u vređanju kapitena Vanje, disciplinovanja navijača, crnih lista, tuča na tribinama, podele na crne i bele. 

A ideja?

Eh, ideja, eno je tamo u nekom čošku, šćućurena, zaboravljena, uplašena, najbolje joj je da ne skreće pažnju na sebe.