Portugal – Imperija jednog trenutka

Portugal je zemlja koja je građena na riziku, radoznalosti, spremnosti na žrtvu. 

Vasko Da Gama, Magelan, Henri Moreplovac, možete i sami da dopunite niz, to je ideal pustolova koji veruje da ga u nepoznatom čeka najveća nagrada. Stalno zagledan u horizont, spreman je na sve da sazna više, da za sebe otkrije nove mogućnosti. Od naroda koji je kadar da prevrne bukvalno svaki kamen u potrazi za novim izazovom ne možete da očekujete fudbal sistema. 

Jedan razlog je što se zaljubljuju u heroje, umesto timova. Drugi, možda i važniji oličen je u reči "Saudade". To nije ni tuga, ni čežnja, ni nostalgija, mada ima nešto od svega. "Saudade" je uspomena koje  je vreme ulepšalo toliko da više nije važno da li je ikada bila stvarna. U smislu da joj vekovi dodaju patinu. 

Nemojte mešati ovo sa argentinskim grejanjem na vatri "prije je bilo bolje". Na evropskim obalama Atlantika to je istorijsko sećanje na brodove koji odlaze, suze onih koji ostaju. Ali i bliže nama, i našem vremenu, uspomena na kolone koje napuštaju zemlju bežeći pred diktaturom. "Saudade" se čuje u fadu, nisu to nesrećne pesme, pre prihvatanje gubitka. Kod Marize imate često te momente u pesmama da se uz podsećanje na izgubljeno provlači uverenost da će čekanju doći kraj. Da je priča iz predanja majki ostvariva...

Portugalci su narod koji živi na  uspomenama koje nije doživeo. Uspomenama koje su postale istinitije od stvarnosti. Imperija je daleka prošlost, ali predanje je čuva, oni veruju, bez iskustvenih dokaza da im velike stvari pripadaju

Tako je i u fudbalu koji je uz fado i Fatimu, sveto trojstvo. Ma gde se nalazio, domovina je u tebi, ne u geografskom prostoru. Nestvarno je da treća ili četvrta generacija Portugalaca oseća, recimo u Francuskoj svoju zemlju kao da je juče otišla. Jer, ona je njihov doživljaj, proizvod "Saudade". Zato su Pedro Pauleta nekada, ili Vitinja i ostali danas, bitniji od predsednika, emocionalna veza, ne geografska. 

Nije bilo razloga da odstupe od identiteta. Niti su bili vojnički snažniji, niti su imali više ljudi od suseda, a opet su prvi probijali granice i širili svoj svet. Zato u fudbalu uvek čekaju heroja, bio to Euzebio, Figo ili Ronaldo, kapetana koji će na kraju ugledati kopno.

Svaka generacija nosi teret ogromnih očekivanja. Njima su ultimativni trijumfi izmicali delom i zbog toga što nastoje da opravdaju sećanje. Nije problem stvoriti velikog igrača već oko njega okupiti posadu koja će izdržati opasno putovanje. 

Fernando Pesoa je jednom napisao da svaki Portugalac sa sobom nosi sve snove ovog sveta. I te tone očekivanja, kada se provuku kroz tamošnju istoriju, politiku, umetnost su nešto što je nacionalni moto. Nije dovoljan jedan život, cena potrage je uvek visoka. Tako je i sa "Selesao das Kinjaš". Sem u Francuskoj 2016. oni su uvek imali velike trenutke koji se završavaju tugom. To je motiv recimo kod Kamoeša, njegov ep "Lusiads" je praktično portugalska Ilijada cena osvajanja je velika. Jeste, slavimo pobedu, ali šta ostaje posle? U sledećoj utakmici, na sledećem putovanju živi sećanje na oni koje smo izgubili. Oni nas obavezuju.

Individualizam u svakom portugalskom timu je poželjan. 

Ako ste se pitali zbog čega produkuju krila, a ne klasične špiceve, sadržano je u filozofiji mentaliteta. Inventivnost i smelost da se krene u nepoznato, u dribling su uzrok, egzekucija tek posledica. Gest ima prednost nad funkcijom, moraš da impresioniraš, rezultat dolazi, ili ne dolazi.

Najčešće je ovo drugo. Ako uzmemo Figovu generaciju, kao sponu između Euzebija i Ronalda, dva najveća igrača u istoriji Luzitanije, ona staje u gest, dribling, magičan potez. Sadržana je i u eleganciji Ruija Košte, rizicima Fernanda Kouta, milion malih stvari koje označavaju lutanje, smelost, avanturu. Koja može, ali i ne mora da donese ništa. Nad glavom uvek visi opasnost, ali "Saudade" opravdava rizik, to je njegova suština. 

Često ljudi,  s obzirom na kolonijalnu prošlost i jezik, povlače paralele između Brazilaca i Portugalaca. To je u neku ruku pogrešno, u pitanju razlika između neumorne sambe i melanholičnog fada. U Brazilu je majka uspeha svaki sledeći dribling, ritam, mnogo plesača koji se takmiče između sebe. Karneval drugim rečima. Portugal je posada koja čeka junaka, suočena sa nedaćama. Uverena da ako izdrži, vetar će se okrenuti na njihovu stranu.

Postoji mit da je Portugal svoju jedinu veliku titulu uzeo tako što je izdao sebe. Po meni, upravo suprotno, to je brod-ljuska na moru, izdržava besnilo talasa i onda se pojavi neki Eder, zgrabi trenutak i odvede ih gde nisu bili.

To je fado, trpljenje, ne kompletna sreća, već ishodište žrtve. Nekolicina koji su stigli na obalu novog sveta ostaviviši mnogo toga u talasima. Jedini Portugal koji je pobeđivao i pri tome mislim na timove u poslednjih 40 godina bio je onaj koji je preživljavao. Portoov iz 1986. je odsvirao fado petom Rabaha Mađera momentom koji je okrenuo bogove mora na svoju stranu stranu. Murinjov iz 2004. je titulu osvojio na "Old Trafordu" kada je Koštinja u 90. minutu bio odvažni mornar koji dočeka da vidi obalu. Sve posle toga je samo samopouzdanje pobednika. 

Hoće li ovoga puta preživeti dovoljno dugo da se dokopaju obale? Hoće li se  pojaviti njihov trenutak?