Pred finale Lige šampiona - Kako su Arsenal i PSŽ već pobedili...

Dok šarene konfete lete u nebo (u vesele boje ofarbano sivo lice UEFA), kapiten ljulja pehar pred razdraganim saigračima, raspomamljeni navijači doživljavaju udar sirove sreće pravo u venu, pobeda se lagano šunja ka izlazu sa stadiona.

Kad se slavljenici budu treznili, slatki navijački mamurluk zavlada ulicama, dok političari iz UEFA prebrojavaju novac i bonuse za platurine, rezultat finala je već dobio misionarsku ulogu.

Pobeda nikada ne ostane sa pobednikom. 

Ona ima drugačiji put. Prisvoje je ostali u nadi da će i za njih ostati pokoje zrnce zlatne prašine. Njena sudbina je da joj se ulaguju, da je kopiraju, da kopaju po njenoj suštini tražeći tajni sastojak.

Zato danas poveliki komad planete navija za PSŽ. 

Pisao sam već ove sezone da je pariski fudbal oslobođen šablonske stege. Na tim treninizima u Poisiju se lopta miluje, većina ostalih je maltretira probajući da joj silom nametne volju. Ako ste dovoljno puta gledali PSŽ primetićete da aut, korner, slobodnjak predstavljaju slobodni stil u kome je jedini cilj da se što pre lopta vrati u teren. Da se igra. Tim uvek izgleda kao da je u žurbi, kao da su zakupili termin na 90 minuta i žele da što više od toga iskoriste.

Kada Hakimi trči da izvede aut u njegovoj nameri oseća se želja da pobedi ne protivnika, već vreme. On negira zakonitost moderne igre, da optimizuješ mogućnosti, maksimizuješ ulaganja.  Zbog svega toga ova Lućova kreacija deluje arhaično, kažu da je, ( znam iz priča) najveći tim ikada napravljen, brazilski iz 1970. godine delovao baš tako, žurilo im se da te rasture. 

Luis Enrike je uspeo u Parizu ono što nikome nije, da napravi tim. Za mene on je zaslužniji za DNK revoluciju više nego svi katarski milioni na gomili. Naučio ih je da pobeđuju sa razlogom, to im je nedostajalo u većem delu ovih 15 godina Koliko se tu Arapi pitaju.

Poklapaju se priče Zlatana Ibrahimovića i Karleta Anćelotija, recimo, njihovi pariski dani su bili pobeđivanje iz navike. Samo, osim novca, premije, nedostajao je pomenuti razlog. Nije se dominiralo "zbog", nego "uprkos", ako razumete šta hoću da kažem. I za Francusku je to bilo više nego dovoljno, za Evropu koja je jedina mera, ni blizu.

Nije samo Anćeloti, svi ostali treneri su se osećali kao lakeji igrača. Niko nije dobio dovoljno poverenja da od sredstva postane individua. I nije samo do likova na terenu, siguran sam da Al Kelaifi sebe vidi kao najbitniju osobu u celoj priči.

Upravo je Luis Enrike svojom tvroglavošću (asturijska narav), ali i stavom, pomerio težište moći u klubu. Nije slučajno što su pobedili posle, a ne tokom Mesija, Nejmara i Mbapea. Klub je na neki način bio talac njihove klase i ega. Pričao je o tome i Poketino, doduše u rukavicama. Ni on nije uspeo da izgradi identitet tima, prosto je, Mesi neće biti u presingu kao Son, niti je Mbape Kejn.

U toj promei, je najveća pobeda, to vredi više od trofeja. 

Pari Sen Žermen je danas predvodnik, a ne puki sledbenik. Danas oni diktiraju uslove predaje fudbalskom svetu, umesto da se na zadnja vrata ukrcavaju u voz pobednika. 

Da ponovim ono iz prvih redova, za igru, za sam fudbal  (makar kako ga doživljava većina) je zaista važno da dobiju finale i potvrde dominaciju.

Gde to ostavlja Arsenal?

Valjda se niko u ovoj civilizaciji nije tako odrekao Mesije još od svetog Petra naovamo, kao što je to učinio Arsenal. Od Vengerove francuske revolucije su ostao tek letopis. Iako će neko danas primetiti da u ovom Artetinom timu ima nešto od duha "Nepobedivih", to je prosto samo nostalgična laž. Za početak, tada se u svlačionici govorio jezik Gala, danas Saliba može na maternjem da priča eventualno sa Leandrom Trosarom. 

Nije to naravno bitno, važnije od lingvistike je kvalitativna promena u Arsenalovom mentalitetu. Oni više nisu ni meki, ni romantični, ni zaljubljeni u predstavu o sebi. Nisu, plastično rečeno. onaj lik što ostane na plaži da prebira po žicama gitare dok je svako sebi prigrabio devojku. Zezam se, samo ma koliko im zamerali, ne ružnoću (to je preterano) već cinizam, izgleda da su ostarili u nekoga ko se pita. Nema nekadašnjih vetropira i naivaca kojima miris ultimativne nagrade odseče noge od kolena naniže.

Sećate se onog večnog pitanja, da li je Arsenal najbolji tim među onima koji ne osvoje ništa na kraju večeri? Sada te dileme nema, nisu najbolji među pobednicima, ali je večer odmakla, oni su i dalje u igri. 

Dobra vest za sve koji vole Arsenal je da su njihove pobede vezane za dosadu. "Boring Arsenal" kako su ih krstili u lepotu zaljubljene komšije iz Totenhema je itekako umeo da pati do trijumfa. 

Možda najbolji scenario za njih u ovom finalu je rimejk jedne majske večeri sa "Parkena" u Kopenhagenu. Bili su u sličnoj situaciji, ružniji deo finala protiv strašne Parme. I izašli iz lavirinta sa ožiljcima i peharom. Sve što su uradili na protivničkoj polovini je gol Alana Smita. Za ostalo se pobrinula kombinacija čoveka-planine Tonija Adamsa, njegovih pretorijanaca Boulda. Vinterburna, Lija Diksona, krađa vremena i kamara sreće. Taj trijumf je u stvari epitom Arsenalove istorije. Uvek bogati kao Banka Engleske, uvek negde između dosade i neizbežnosti pobeđivanja u trenucima kada su uza zid. Grejemove titule, pogotovo ona iz 1991. kada su primili 18 golova u ligi su upravo bile trademark "gunerskog" načina.

Drugim rečima, da odustanu sada od principa bilo bi samoubistvo. A opet, svako ko je pokušao slično protiv PSŽ završio je sa licem u prašini, setite se kako su zgazili Inter pre godinu dana. 

Arteta je neki deo svog trenerskog "moja" nalazio i kod Luisa Fernandeza u svom prvom susretu sa ozbiljnim fudbalom. Fernandez ga je video u drugom timu Sosijedada u vreme dok je trenirao Bilbao. Pošto nije uspeo da ga preseli u Atletik insistirao je na tome da nepoznatog zemljaka (Fernandez je Bask koji je igrao za "Petlove") dovede u PSŽ. Pa, iako je taj tim ima Ronaldinja na počecima, Okoču, Anelku, oni su u te dve Artetine sezone kaljenja, imali ratničku strukturu.

Arteta je kasnije radio sa konzervativnim Mojesom, samim patrijarhom Vengerom, stasavao trenerski u Pepovom stručnom štabu. Ta hibridna priprema kroz igranje i staž šegrta, pa kalfe u Sitiju, ga je dovela do ove situacije. Pobedio je posle lutanja sa ekipom koja ima najbolju defanzivu u Evropi. Odreći se atomskog oružja pred ovaj rat bilo bi glupo eksperimentisanje. 

Ne, Arsenal neće promeniti ništa, pa je sve na Parižanima. Oni će pobediti, ili izgubiti, zahvaljuči sebi, ili isključivo svojom krivicom.

I na to Arsenal nema nikakav uticaj.