Senegal - Ritam terange

Ako je morao da bira između pobede i "terange", Senegal je oduvek birao ovo drugo.

Teško je opisati ovaj pojam, suviše je iznijansiran da bi se preveo u evropske jezičke kategorije. "Gostoprimstvo" je previše slaba reč, "velikodušnost" previše uska, "zajedništvo" nedovoljno lično. Ako bismo je sveli na filofofsku ideju u pitanju je uverenje da se čovek, njegova misija ostvaruje tek u korelaciji sa drugim čovekom.

Polazi od stava da identitet pripada zajednici, ne pojedincu. U osnovi se naslanja na Negritude, afrički pokret kome je pripadao Leopold Sedar Sengor. Nekadašnji predsednik države, ali pre svega filozof i pisac je utemeljio princip afričke jedinstvenosti, ne nasuprot Evrope, već kao osobenost kontinenta kao celine. Bratstvo crne Afrike je okupljeno oko drugačijeg pogleda na čoveka. Njegovo rešenje su zajedništvo, ritam i osećanje.

"Razum je helenski, emocija afrička", pisao je Sengor. 

Možda upravo zato Senegal nikada nije pokušao da igra tuđi fudbal.

I ma kako ova ideja iz sadašnje istorijske perspektive zvuči naivno, pa i zastarelo, ona je samo na površini takva. Sengurova premisa je da nema monopola na univerzalizam među civilizacijama. Da svaka ima pravo da ponudi pogled na čoveka, njegov odnos sa zajednicom i način na koji se ostvaruje, odnosno emituje sopstvenu svrhu. Zapad je ideje često dočekivao sa prezrenjem, one lako mogu da skliznu u socijalizam kao prečicu ka populističkoj diktaturi, nije da je malo primera. 

Ali "teranga" je definisala i fudbal u Senegalu. On je naravno kao i svi ostali opterećen stvarnošću pred kojom ideja obično ustukne, ali retko koja druga reprezentacija podsaharskog kontinenta je uspela da tako dosledno sačuva sopstveni fudbalski izraz. Možda Kamerun u prošlom veku, međutim Senegalci su baš otelotvorenje Sengorove teorije da Afrika ne treba da liči na Evropu, kako bi bila moderna. I ponavljam, ne da joj se suprotstavlja, već da sledi sopstveni put. Zato "Lavovi" kroz društvenu klimu nikada nisu izgubili ritam, tempo, takt "terange". Kroz decenije su odbijali da svoju osobenost prilože na oltar taktičke discipline. Ovo naravno ne znači da je Senegal uspeo da ostane netaknut, to bi bilo glupo. Kolonijalna prošlost, odlazak preko Atlantika, mešanje stilova, sudaranje nasleđa u biti igrača formiranih u francuskim akademijama, sve to je obogatilo Senegalce. Kolonijalizam nije izbrisao identitet, samo ga je naterao da pronađe novi izraz. 

Nije nikako slučajno što recimo u poslednjih 20 godina taj identitet, suštinu reprezentacije gotovo uvek oblikuje domaći selektor. Aliju Sise bio deset godina na klupi, nasledio ga je Pape Tijav. Postoji jasna generacijska linija koja odvaja Senegal, insistira ne samo na "terangi", kao ritmu zajednice, već i "jomu" odnosno ponosu, "kersi" ili ti skromnosti i "muni" koja je strpljenje.

Gledajući Senegal, u oku posmatrača ostaje utisak da su uspeli da zadrže nešto svoje. Da igraju za nešto više. Kada Mane svoju zaradu posmatra kao nadu za zemljake kojima će izgraditi život dostojan čoveka, on sledi princip "terange", samo zajednica ga čini potpunim. Transponovano na teren, Senegalci nikada ne padaju u zamku "ja", nikada nemate utisak da neko na drugoga gleda kao na manje vrednog. Nema unutrašnje pobune pojedinca, nema raspada pre prvenstva zbog sujeta, nema sloma na prvoj utakmici kao kod braće iz ostalih zemalja. Oni svakako imaju manje talenta od Obale Slonovače, Kameruna, Nigerije, demografska baza je neuporediva, kao i resursi. A opet, uspevaju da budu konkurentni u haosu zapadne Afrike zbog svoje stabilnosti. Jer i to je "teranga".

U Senegalu se pomenuti ezgistencijalno-filozofski princip često prepoznaje i u odnosima između verskih zajednica, gde je koegzistencija muslimanske većine i hrišćanske manjine dugo bila jedna od odlika društva. Zajednica različitost doživljava kao bogatstvo umesto pretnje. Jasan identitet se vidi i u igri, ali i ponašanju fudbalera koji su rođeni daleko od Dakara. 

Dakar je uvek poveznica sa Evropom, doduše surova, luka i ostrvo Gore su polazna tačka atlantske trgovine robljem. Ali, ta vrata bez povratka su srušena upravo kroz dobrovoljne migracije i fudbal. Igrači odlaze da bi se vraćali u reprezentaciju i nikakvog problema nema da potomci nekadašnjih obespravljenih prihvate identitet zemlje predaka.

Jedan od najvećih afričkih filmova svih vremena "Touki Bouki" (Džej Zi i Bijonse su ga ponovo proslavili plakatom kojim su pre desetak godina najavili turneju) je simbolička ravan fudbala. Neko ostaje, neko odlazi i to nikada nije lako i nikada bez lomova. Ali, nada u povratak i spajanje filozofije i svakodnevice Senegala je ideal kome se teži.

Sengor i ideje Negritude su naravno krajnja tačka, nešto što je Platonova "Država" u filozofskoj misli zapadne Afrike. Tako je i sa Senegalom, nikada oni neće biti ni savršeni na terenu, niti će naći onaj idealan odnos, alhemiju u odnosu ritma i taktičke discipline modernog fudbala.

Ali, zato će svaki pojedinac ostvariti ono što mu je dato rođenjem, ono što je imanentno čoveku u odnosu unutar celine. Zato je i tim prigrlio terangu. Ne obećavaju savršenstvo, trofej, pobedu. Samo slede ritam, koji je po Sengoru uvek način da se jedna zajednica predstavi svetu. Da kaže ko je, ostane dosledna.

Zato Senegal baš nikada ne možete zameniti ni sa jednom drugom reprezentacijom, oni su baš svoji.