Škotska - Ljubav bez uzvraćanja

Postoji snažan argument da se istorija igre narugala Škotskoj. 

Fudbal je ovu reprezentaciju učinio fusnotom engleskog fudbala, mada bi neko mogao primetiti da Tartan Bojsi i kao primedba na dnu strane zaslužuju da budu odštampani masnim slovima. 

Ne samo zbog prve fudbalske utakmice za koju je bilo potrebno dvoje već i činjenice da je prva ozbiljna ideja o igri nastala severno od Hadrijanovog zida. 

Škoti, ne Englezi, prvi su otkrili da lopta ide brže od čoveka. Za sam fudbal to je otkriće ravno vatri ili točku. Zato je Škotska sa pravom ponosna na svoj fudbalski identitet. Oni jesu manji partner u državi (jedan deo njih nevoljno) ali gurati ih na margine, istorijske ili fudbalske, je non sequitur.

Teorija pasa, odnosno dodavanja u prostor je originalno škotska.

Severno od Njukasla će vam se kleti da bolje razumeju igru od "jebenih Engleza". Imaju i džak dokaza, najveći je da su vodeći britanski menadžeri redom bili Škoti, ne samo Ser Aleks koji vam prvo padne na pamet. Engleske fudbalske dinastije, recimo Liverpulova, na prestolu imaju likove sa obala Klajda, iz mutnih, prljavih glazgovskih predgrađa.

"Tamo, ako nisi dovoljno hrabar da nađeš nešto za jelo, završićeš na meniju" govorio je Fergi, aludirajući na način da preživiš, životni hendikep ili protivničkog štopera, svejedno.

Upravo zbog odnosa uzimanja-davanja u škotskom fudbalu postoji trajan osećaj ukraćenosti. Jednostavno, fudbalu su dali više nego što su dobili. Što  opet, nije ugasilo plamen, niti ih učinilo ogorčenima, mada su često plaćali ceh tome što  odbijaju da se menjaju.

Škoti nikada nisu fudbalski odrasli, nikada nisu želeli da se odmaknu od "hrabro srce" pristupa i racionalno sagledaju stvari. Ali, njihova fudbalska tvrdoglavost nije oivičena patosom kao kod Argentinaca ili filozofskim mirom Holanđana.  Malo koja zemlja ima toliko slavnih poraza na fudbalskom terenu kao Škotska, ali niko neuspeh ne prihvata uz takvu dozu humora. 

Ne vole kada im nametnete ulogu favorita, to završi kao izvor zajebavanja na svoj račun umesto istorijskog rezultata. Verovatno znate da je Škotska na onaj huntin Mundijal u Argentini 1978. otputovala kao jedan od najboljih evropskih timova. Da je bila sastavljena od najvećih zvezda u tom trenutku dominantnih engleskih timova, Liverpula, Foresta, kasnije i Vile. I da je uspela da izgubi od Perua koji nije htela da skautira "jer, mnogo smo jaki, neka oni misle o nama", rekao je selector Makleod. I tipično škotski, nisu dobili ni Iran, a onda su tukli vicešampiona Holandiju i ipak ispali. Jer, Škotska nije dobar favorit, niti neko ko veruje u očekivane stvari. Nije da oni ne umeju da se nose sa pritiskom, oni ne razumeju pritisak. 

Ni kao narod Škoti nisu metodični. Odluke su impulsivne, ne brinu o očekivanjima, ni o reakciji okoline. Samo se preselite na ulice Edinburga u romanima najvećeg škotskog pisca Ijana Velša. Zar zaista verujete da će Rentona, "Sik Boja", "Spada", Begbija zabrinuti utisak koji ostavljaju. Za Škotsku je sopstveni doživljaj sebe jedino merilo. U jednom trenutku "Trejnspotinga" Irvin Velš, jedan od najvećih fanova reprezentacije je definisao život i škotski fudbal kroz rečenice:

"Počinjemo puni nade i očekivanja, uvereni da nas čeka nešto veliko. Onda uprskamo. Vremenom shvatamo da odgovori koje smo tražili ostaju nedostižni, a da se iza većine naših velikih ideja često kriju samo različita tumačenja iste stvarnosti. Život prolazi brže nego što smo mislili, sa manje otkrića i više razočaranja. Zato ga ispunjavamo poslovima, ambicijama, ljubavima i svakodnevnim obavezama, ne bismo li prikrili neprijatnu pomisao da možda ne postoji nikakav konačni smisao koji nas čeka na kraju puta"

To vam je lirika škotskog fudbala.

Formirana je  kroz generacijsko uverenje da smisla nema, da na kraju puta nema ničega, da živiš za taj trenutak sa ortacima na terenu ili tribini. Opet se vraćamo na osećaj uskraćenosti. Zar igra kojoj smo toliko dali nije trebalo da bude milostivija? Svi znamo da nikada neće ni postati, da nam neće vratiti ništa. Zato, uživaj u trenutku.

"Jer smrt je proces, nije događaj, umireš na rate", piše Velš.

Poruka je da se koncentrišeš na ovo sada, da kao sunđer upiješ ono što se sada dešava.

Eto vam i odgovora zbog čega se škotski navijači tradicionalno dobro zabavljaju na svakom takmičenju. I svi ih obožavaju. Jer, Škoti nisu fudbalski pretenciozni, oni nikada ne znaju kada će ponovo imati priliku da igraju pa žurka koja prati Tartan Bojse je filozofsko seme Velšovih edinburških džankija.

Junacima Velšovih romana je živeti ful-tajm posao. I taj pogled na svet je prenesen na fudbal. Važno je jedino da se zabavljaš što je svojevrsna priprema za konačni poraz. Nekome zvuči kao fatalizam, ali ako biste to rekli prosečnom škotskom navijaču, on bi vam u Velšovom stilu odgovorio, "Da, pa šta, ovo što vidiš je investiranje u stvarnost".

Škotske reprezentacije su uvek uživale u tom ulaganju i to im se isplatilo na nivou psihologije. Nema "eh, kad bi", "da smo samo..." i sličnih stvari. Evo vam još jedan primer.

Postoji jedna sjajna knjiga o reprezentaciji Škotske iz 1982. priča sa španskog Mundijala. Bavi se porazom od Brazilaca, tako ubedljivom da ih je to na kraju koštalo gol razlike i ispadanja u grupi, iako su imali isto bodova kao i Sovjeti. Suština je sledeća, sastoji se u rečenici "Makar smo ih naljutili". Naime, štoper Dandija Dejvid Niri je doveo u vođsto Škote protiv "Kanarinja", počeli su da im se rugaju, prete da će ih poniziti. Rezultat potražite, Brazil ih je razneo i do kraja se trudio da im da što više golova. Ali, to je suština, Škoti su uživali u trenutku, kada su na stadionu Betisa vodili protiv najtalentovanijeg tima na svetu.

Naravno da nisu znali da će im sudbina na neki način uvek nameštati Brazil kao istorijsku ironiju i posle Sevilje. Pa su i u Italiji i Francuskoj do kraja veka igrali protiv "Selesao". I uvek su izgubili i uvek ispali. 

I večeras će, ako izgube, brzo kući, opet...

Da je pisao kraj ove priče Velš ne bi tražio velike pouke. Život nije red, niti srećan završetak. Škotska uvek gubi više nego što zaslužuje i uvek dolazi po još. I to savršeno svesna da neće biti nagrađena. Za razliku od drugih, oni su preko sopstvenih leđa shvatili da ti fudbal ne duguje baš ništa. Da uživanje i rezultat nisu isto. 

To je ultimativna ljubav, voleti nešto što ti neće uzvratiti. I kada se sa tim suočiš. završiš pevajući. Niko to ne radi bolje od Škota.