Švajcarska - Zašto Viljem Tel ne bi imao mesto kod Murata Jakina?

Švajcarski fudbal je oduvek bio varijanta neutralnosti. Od kada su Englezi doneli fudbal na Alpe, igra je bila negovana kroz sudaranje različitih stilova. I još važnije, njihovo uklapanje u prostor koji nikada nije bio homogen. 

Da, švajcarski bankari su na sebe preuzeli misionarski teret širenja fudbala ka evropskom jugu. Gamper i bankarska ekipa u Barseloni su izvozili suštinu, umesto stila. Pretenciozno bi bilo tražiti neke kanone forme u državi stešnjenoj između velikih sila. Tamošnji način nije trpeo jedan, već nekoliko uticaja okolnih divova. Zbog toga ne postoji švajcarski stil već samo "način".

Kada pomenete švajcarsku neutralnost, treba znati da je ona nastala iz pragmatizma, umesto kukavičluka. Upravo je takav pristup naterao naciste da odustanu od operacije "Tannebaum", odnosno pokušaja da potčine malog suseda. Problem je bio, kao i kada igrate danas protiv njihove reprezentacije što "Nati" ima plan. U ratu to je rušenje mostova i brana, voda u podnožju planina i vojska i stanovništvo na Alpima. U fudbalu, ta varijanta se pretvara u gustu i organizovanu mrežu zavesa pred golom, izdržljive i otporne bokove.

Doduše, sklon sam da tvrdim da ništa od toga ne bi vredelo da nema mentalitetske stabilnosti. 

Švajcarski tim je kao i država kroz istoriju uspeo da prirodna ograničenja nadoknadi brižljivom pripremom. Neko bi to nazvao administrativnim, birokratskim fudbalom. Korporativno rečeno, to je rešavanje problema koji izaziva jedanaest protivnika. Da, za južne narode zvuči hladno, ali jeste li se ikada zapitali zbog čega Švajcarska nema kompleks od mnogo boljih ekipa? Čak i da ne gledamo ovu generaciju koja je dugo na okupu, odlično vođena, automatizmom dovedena do gornje granice mogućnosti, primeri su brojni. 

Neka druga Švajcarska je 2010. pobedila budućeg svetskog šampiona Španiju, zaustavila par puta Francuze na velikim takmičenjima, to nije slučajnost. 

Ratovi u Africi i bivšoj Jugoslaviji su obogatili DNK nacije i na urođenu sklonost da se stvari rešavaju efikasno, dodali i kreativan način da se problem skine sa dnevnog reda. Imigranti su se idealno uklopili. Moraju tako, za većinu je fudbal jedini izlaz za prevazilaženje životnih nedaća. Oni nisu u poziciji da nametnu svoje viđenje stvari. Druga ili treća generacija je već uzela najbolje od strane sistema sa jedne, odnosno gena predaka sa druge strane.

Balkanski narodi su skloni da ih potcenjuju kao škart, otpatke prošlosti, dok se ne sudare sa njima na terenu. Onda dolazimo do situacije u kojoj nacionalni identitet može da se iskaže kroz atavizme predaka, ali na semaforu piše "Švajcarska". I to je najvažnije, jer, ma koliko Džaka, Šaćiri bili Albanci, oni bi u nekoj drugoj reprezentaciji bili svetlosnu godinu od ovog rezultata. Jednostavno, u Švajcarskoj sistem proizvodi igrača, pojedinac nije nikakva determinacija. Tim se menjao kroz noviju istoriju, ali mehanizam radi kao Patek Philippe. Ne mora ni tako da bude uglačan i svetlucav, no, pouzdano pokazuje da je vreme u redu. 

Ova reprezentacija kao proizvod migracije uklopljene u stabilnost nikada ne ostavlja nered, nikada ne potpisuju stvari za koje nisu spremni. Pristojnost igre tima je nenadmašna, uvek znate šta možete da očekujete i malo je načina da to sprečite. 

Ironija je da Švajcarcima smeta selektor. Ne zbog terena (on je takođe prihvatio sistem) već zbog toga što predstavlja kada se reflektori pogase. Naravno da mu ne mogu ništa dok ima rezultat, ali za ukus javnosti Murat Jakin previše štrči. Suviše je "flashy", izgledom, ponašanjem, izjavama, porukama koje šalje, životnim stilom. Ovaj etnički Turčin iz Bazela je naslednik trenerske loze koji je odbacio neke opšteprihvaćene kanone u tamošnjoj igri.

Švajcarski fudbal u poslednjih nekoliko decenija je Otmar Hicfild. Nategnuto je nazivati ga Nemcem. Od mesta gde se rodio do Bazela je nekoliko kilometara. Ovaj "čovek gornje Rajne" je kroz rad u Grashopersu, ali i kasniji povratak na klupu nacionalnog tima definisao novu fudbalsku istoriju. I to ne kao vizionar, već trener koji je osnažio bazičnu ideju uparivanja discipline, upornosti (ako hoćete i tvrdoglavosti) sa zrncima veštine koju donose emigranti.

Jer, nova krv je sprovedena u kalupe sa početka 21. veka, omladinske akademije, ulaganje u trenere i standardizaciju rada. I tu je Hicfild pokazao put na neki način. Ako tražite najznačajniju ličnost alpskog fudbala, on nije revolucionar tipa Sakija ili Krojfa, ali jeste majstor primene reda. Dovoljno je bilo da prekorači granicu i postane simbol onoga što Švajcarska jeste, raskršće gotovo savršeno uklopljenih identiteta. Posle je došao Vlado Petković "zastava" napornog rada i osvajanja vrhova iz početne sumnje, odnosno položaja bez privilegije. Nakon toga je bilo lakše.

Ako bismo definisali švajcarski fudbal kao proizvod društva, on zaista ima sve potrebne komponente da bude ostvarenje principa države u praksi.

Federalizam kao Insistiranje na timskoj igri u kojoj je pojedinac zamenjiv. 

Neutralnost kao emocionalna kontrola u pristupu i predstavi.  

Nije čudo što za razliku od većine drugih reprezentacija o Kojima sam pisao u esejima, nacionalni tim nikada ne igra "sudbinske" utakmice. Ako biste neki događaj tako krstili, domicilno stanovništvo bi vas gledalo kao lunatika. 

Naoružani narod, odnosno građanska vojska je praktično disciplina i priprema koja ne nedostaje nijednom švajcarskoj timu. 

Multietničnost, to jest mešanje identiteta koje je Švajcarska uspešno amortizovala u temelj svog društva, najbolje je ostvarena kroz fudbalski tim.

Ako su bili sposobni da prepakuju toliku različitost, uklope je u svoje istorijske kategorije i načine nije nikakvo čudo što su to primenili i na terenu. 

Zato švajcarski tim nije potpis nacije već društveni sistem koji institucionalno kontroliše različitost igrača. Ponešto može i da toleriše, ali bez dovođenja u pitanje osnovnih postulata. Švajcarska ignoriše istoriju na terenu u tome je tajna uspeha. Dobar si kao svoje poslednje izdanje i sposobnost da se nosiš sa problemima u kontinuitetu. Čine te i ranije zasluge, ali status određuje stalno potvrđivanje.  

Uređenim društvima nisu potrebni heroji, čisto sumnjam da bi Viljem Tel sada imao mesta kod Murata Jakina. Koncepcija tima ne traži ratnike već činovnike. 

I ako zvuči dosadno i predvidivo, verovatno ste u pravu. Problem je što se rezultat sa tim nikada nije složio.