Vikinško fudbalsko carstvo - Lopta je kamen, egzibicionista plen

Fudbal odavno već nije igra gde pobeđuje ekipa koja ima bolje pojedince. Uvek ću se vratiti u period sezone 2003-04 kada je Partizan igrao Ligu šampiona i kada je igrao protiv Real Madrida. Tada su Madriđane predvodili Ronaldo, onaj pravi, Zidan, Bekam, Figo, Roberto Karlos, Kasiljas, Raul. Šteta što ne mogu svi da budu predvodnici, pa je te godine Ligu šampiona osvojio - Porto, a Real je gubio velike utakmice. Čak je i Partizan, totalni autsajder tada, mogao da pobedi Real u Humskoj jer su zaista izgledali kao ekipa. 

Zadesio sam se na jednom rođendanu nedavno i razgovarao sa ocem drugara moje ćerke, kaže - nema više majstora fudbalskih, fudbaleri izlaze kao iz kalupa, svi su slični, fizički moraš da budeš nadmoćan, brzina, snaga, agresivnost, to je najbitnije. 

Siguran sam da je u pravu, iako možete s vremena na vreme videti nekoga ko barata loptom izuzetno dobro, oni su sve više u izumiranju. 

Da oni gore pomenuti kalupi sve bolje rade dokazali su i juče fudbaleri Klaksvika, i ne samo juče, već i poslednje dve godine. Naučili su jedini način, iako nikad neće imati majstore fudbala, da mogu da naprave izuzetan rezultat. Možda su prepisivali od Islanđana, čini se da su od tada i ekipe sa severnih ostrva Evrope zaigrali ozbiljan fudbal, Island je 2016. godine stigao do četvrtfinala Evropskog prvenstva što je zaista bio impresivan rezultat, a tada su zavredili i velike simpatije širom Evrope, iako nisu imali, osim možda Sigurdsona i Gudjonsena, igrače visokog kvaliteta. 

Klaksvik je nastavak vikinške fudbalske priče, vikinzi ne mogu biti majstori fudbala, a jedini način da pobede jeste da budu ono što najbolje znaju - ratnici. 

Da nema izgubljene lopte, da budu pametni i strateški organizovani, da sačekaju neku kontru i posebno prekid, mislimo tu i na aute jer mogu da bace loptu sa 50 metara pravo u kazneni prostor. Da se brane sa petoricom u zadnjoj liniji i sa svih deset igrača u polju. 

I kad su vikinzi bili najbolji, kao Danska 1992. na Evropskom prvenstvu, nisu blistali fudbalskim baletom. Pobedu su izgradili disciplinom, fizičkom snagom i kolektivnim duhom. Nisu ušli u istoriju zbog igre – već zbog priče. 

Vikinzi nikad nisu voleli umetnost, oni preziru slabost, taj balet, poštuje se onaj koji radi, ne onaj koji je egzibicionista. 

Klaksvik je najbolji dokaz čitave priče, ekipa koja je sastavljena od igrača koji nikad nisu imali ozbiljne utakmice u nogama, nikad u timovima sa fudbalskim legendama, pa ni sa osrednjim evropskim igračima, prave ozbiljan rezultat. Svi kao iz kalupa, srećom pa nose brojeve na dresovima i mi novinari nemamo toliko problema. Problemi nastaju kad prolaze kroz tunel i treba nekome da se obratite od njih, a nemate pojma ko je ko.

Ne, nije Radnički imao lak zadatak juče protiv Klaksvika, zapravo, teško da je imao teži zadatak protiv timova koji se brane organizovano. Uspevali su da stvaraju šanse, ali ne i da postignu gol i to nije slučajno. 

Zato, kada sledeći put budete govorili kako je Radnički dobro prošao na žrebu, razmislite dvaput, Klaksvik ima 24 evropske utakmice u poslednje dve godine, Radnički je imao dve u istoriji. Prebrojte koliko ima Partizan, recimo, u poslednje dve godine. 

Niko u Kragujevcu nije potcenio Farane, naprotiv, odigrali su najbolje moguće, nedostatak evropskog kvaliteta u samom špicu napada je možda i najveći problem, mislimo na one realizatorske sposobnosti i ukoliko se to popravi, istorija može da se piše i dalje u Kragujevcu.

Ono što najmanje bilo ko želi jeste da se javljaju fudbalski filozofi sa zapada koje će za 1500 dinara dozvoliti sebi da budu napadnuti od pravih navijača. Ti filozofi neće biti tu u nedelju kada se bude igrala utakmica protiv Železničara i to je ono što je dobro po Radnički. 

Posle tog Železničara, sledi novi izazov, nova šansa, ali ne tako velika kako filozofi misle. One su i dalje 50-50.