Bitka za prsten - Ima li ko da zaustavi Nikse?

Niko nije očekivao ovo finale.

Jer, pored dominantne Oklahome, starova Lejkersa, Denvera sa najboljim igračem današnjice (i pratećim timom koji nikako da bude dostojan Jokića), za prsten će igrati San Antonio.

Filozofija "Mamuza" je još jednom pokazala da za njihov način ne samo da ima mesta u NBA ligi, već i da filozofija živi nakon odlaska "Kouča Popa". Američki Srbin je promenio igru, doneo pet prstenova u teksašku provinciju, pokazao da biti "Mamuza" znači poseban način gledanja na stvari i slavljenje tima.

Osim što je kao pionir otvarao vrata neameričkim igračima, Greg Popović je stvorio čvrst temelj. To što i naslednik Mič Džonson kao apostol pronosi reč svog prethodnika i već u prvom pokušaju igra za prsten nije ni slučajno, ni totalno neočekivano. Ovaj nekadašnji igrač Stanforda koji nikada nije uspeo da se izbori za NBA i kratku karijeru delom i u Evropi zamenio za klupu nasledio je "know how" po kome je franšiza poznata. 

Nemamo dovoljno karaktera, biće prilike da objasnimo sistem, ono što je ključ je da je potreban karakter da se igra za tim i da je to prvi uslov, važniji od košarkaškog kvaliteta. Legendarne su price da takozvana "ratna soba" pred draft ima spisak igrača od kojih mogu da biraju i onaj drugi, košarkaša koji nemaju mentalitet da igraju za San Antonio.

Mič Džonson je deset godina posvetio Sparsima, od pomoćnika u filijali u Ostinu preko asistenta samog Grega, do privremenog trenera kada je legendu bolest sprečila da zaokruži novo remek delo.

Nema nikakve sumnje, ma kako to možda zvučalo čudno, da je ovaj San Antonio bolji tim od Oklahome. Niko slučajno ne pobedi nekoga osam od 12 puta u sezoni.

I dok fantastični Vembanjama ne ume da opiše osečaj posle brejka u Oklahomi kojim je San Antonio zatvorio seriju, navijači znaju o čemu se radi. Jednostavno, gotovo 30 godina od kada je "Pop" preuzeo kormilo smenivši Boba Hila i postavivši samog sebe, San Antonio nalazi način. U osnovi je njihova unikatna filozofija, ali pogrešno je reći da se nisu menjali. Naime, pet prstena su u osnovi imali žrtvu, no liga je na neki način zbog Sparsa menjala pravila, forsirala napad, a oni su i dalje osvajali titulu.

I nije im recimo bilo teško ni da se odreknu uspeha, možda i pokoje titule zarad principa. Setite se situacije oko Kavaja Leonarda koji je otišao da donese prsten u Kanadu. Nisu ni trepnuli u Teksasu jer njihov način niko ne dovodi u pitanje. 

Čitamo ovih dana da su prerano stigli u finale. I već zamišljamo Popa sa nekim ironičnim komentarom, jer zbilja nikada nije rano da se osvoji titula. Ne kažemo da će tako biti na kraju ove serije koja počinje u četvrtak ujutru u Teksasu, ali San Antonio ima svoje adute.

Što se Niksa tiče, najkošarkaškiji grad na svetu (to je aksiom) će prvi put u veku gledati svoje narandžasto-plavo čedo u finalu. Prošli su dug put, razočaranja, promašaja, čak komičnih odluka, ali jedno je ostalo, vera u tim je u "Velikoj jabuci" nepoljuljana. I Adam Silver trlja ruke, jedno od dva najveća tržišta na svetu je mašina za štampanje novca, kada je Niksima dobro, dobra je i NBA, prosto je tako.

Sav hajp oko Nikerbokersa je najčešće neopravdan na terenu. One veličanstvene noći u starom Gardenu i heroji poput kasnijeg senatora "Dolar" Bil Bredlija, "Klajda" Frejzera, Erl "Perl" Monroa (i gospodar prstenova Fil Džekson je bio deo priče) mnogo puta su opisane i žive kao nasleđe navijača Njujorka.

Posle su do Pata Rajlija i onih "krvavih" Juingovih Niksa spavali. Izgubili su na nestvaran način finale od Hjustona 1994. Mnogi bi pomislili da će Džon Starks tragičar koji se zaledio u šestom meču biti anti-heroj, umesto toga "Garden" za njega rezerviše najveće ovacije, već čak i nego Juingu. Restlovi te generacije koja nikako nije uspevala da stigne do ultimativne nagrade su igrali neočekivano finale sa Van Gandijem na klupi 1999. Tada je tim od osmog mesta Istoka stigao do velikog finala i izgubio baš od moćnih Sparsa, sa "Admiralom" Robinsonom i mladim Dankanom. To je bila ona skraćena (zbog "lokauta") sezona. I početak Popove bajke. 

I Niksi su iznenađenje. Prošle godine raspali su se na pretposlednjoj stepenici protiv Indijane, Tibodo je dobio otkaz, mnogi su ih kritikovali. Ali, izgleda da je bivši trener Kingsa, mnogo kritikovani Majk Braun bio potreban da relaksira tim. On je zanimljivo bio pomoćnik početkom veka baš Popoviću u San Antoniju, u toj ulozi je osvojio titulu. Dakle i sam je bio deo "Sistema", sada će na drugoj strani pokušati da pobedi čitavu strukturu. Ovo je za njega veliki trijumf uspehe Klivlenda u prvoj deceniji našeg veka su pripisivali Lebronu, u Lejkersima se nije proslavio. Oživeo je CV radeći sa Kerom u Voriorsima. I ovo je za njega šansa života, kao i za Bransona najboljeg igrača tima, ali i Taunsa i ostale. 

Ono što je svakako prednost Niksa jeste iskustvo, rane od prošle sezone su zacelile, od čega su napravljeni pokazali su protiv Atlante kada je bilo sumnje nakon 1:2 u prva tri meča. Usledila je serija pobeda. Računajući taj preokret i dve kasnije "metle" protiv Siksersa i Kavsa Njujork ulazi u finale u seriji od 11 pobeda. Nije ni čudo što navijači sanjaju otvorenih očiju.

Kako rekosmo, mnogi su videli Boston, Kavse ili Detroit u ovom finalu, nije da su ti timovi bili izraziti favoriti, ali svakako da je dominacija Njujorka potpuno neočekivana. Svi oni pomenuti timovi devedesetih su imali period odrastanja od nekoliko godina, ova ekipa ipak ima Taunsa tek drugu sezonu, a za njega su morali da se odreknu DiVićenca i Rendla. Majk Braun je ipak drugačiji trener od Tibodoa. 

Naravno da se dešavalo da kouč u prvoj sezoni za timom stigne do finala, Rajli, njegov prethodnik Vesthed, Ker, Taj Lu, Nik Nurs, Fogel sa Lejkersima u "korona" sezoni, svi su uspevali da se domognu prstena. Ali, Braun je drugačiji trener i to dijametralno od Tibsa. Ovi Niksi su brži, rotacija je šira, više je svega, improvizacije, trčanja, slobode za bekove...

I to je velika pobeda Majka Braun pre ovog finala. Pokazao je da opušteniji pristup, prilagođavanje, sposobnost da se tim oslobodi pritiska može da bude dobitna kombinacija. Za Njujork koji je najveće uspehe postizao sledeći put ratnika (svi njihovi veliki timovi bili su kombinacija radničke košarke i trpljenja do pobede), ovo je zaista ogromna promena. 

Teško je odlučiti se, ipak, za nas su Niksi bliži tituli, recimo u šest mečeva, a mogli bi i do brejka na otvaranju serije.