Emocija ljudske veličine Vlade Jovanovića: "Pobedu posvećujem Duletu, kao i mom kumu koji je preminuo"

Vlade Jovanović je po ko zna koji put pokazao ljudsku veličinu, a ne samo trenersku. Posle osvojene titule sa Spartakom protiv FMP-a, nije hteo da priča o istoriji, niti o "večitima", ali je posebno pomenuo Duleta Vujoševića, ali i svog kuma koga je izgubio.

Na kraju je morao da priča i o sebi, što nikada nije radio, ali su ga novinari "naterali" i na to. I onda je opet osvojio simpatije svih ljubitelja sporta, ne samo košarke, ne samo navijača Spartaka i Partizana.

"Prvo bih želeo da se zahvalim i da čestitam ekipi FMP-a na postignutom rezultatu, ulasku u finale i izuzetno kvalitetnoj utakmici. Mi smo vodili tokom velikog dela meča, ali sam i u najavi rekao da oni imaju svoje adute i to je u određenim trenucima uticalo na nas, pa su uspeli da se vrate u igru. Moram da im čestitam i na načinu na koji su se ponašali pre, za vreme i posle utakmice. Za svakog zaljubljenika u košarku, a i za momke koje sam trenirao, kao što je Barna, veliko je zadovoljstvo što je sve proteklo tako. To važi i za mog kolegu Nikitu, mog kuma Tadića, pa do kondicionog trenera Feđe, koji mi je u dve situacije bio kondicioni trener u reprezentativnim selekcijama kada smo uzimali zlato. Njihovo ponašanje posle utakmice i aplauz koji su nam uputili zaista su vredni svake pohvale".

Odmah je nastavio:

"Moram da se zahvalim i mom timu. Radili smo naporno, sezona je bila duga i komplikovana, ali smo ostali zajedno. Posebno bih istakao ovaj finiš sezone, gde smo imali izuzetno jak ritam protiv kvalitetnih protivnika i došli ovde na fajnal-for. Pokazali smo kvalitet, ali su nas sam taj rad i vera koju su igrači imali jedni u druge na kraju i doveli do trofeja. Moram da pomenem i predsednika, sve ljude u klubu, kao i moj stručni štab koji nije veliki, ali je stalno uz igrače. Nikada neću reći da je ovo moj lični rezultat, ali oni jesu moji igrači. Mi smo kao klub za ove tri godine neverovatno porasli. Ono što je jako bitno, a ponoviću ovde Duletov citat, možda smo u nekim procenama i pogrešili, ali nismo grešili kada su u pitanju ljudski kvaliteti. Ovo su fenomenalni momci. Ono što sam im rekao u svlačionici, ponavljao sam i pre i posle utakmice – ja sam težak čovek, dosta težak, ali sam uz njih napredovao kao ljudsko biće. Da bi mene neko promenio, taj mora da bude izuzetno kvalitetan čovek kako bi me ubedio da to što radim nije kako treba. Oni su bili ogromna podrška ne samo jedni drugima, nego i meni. Moram da pomenem i ovu publiku koja je staromodna u onom najlepšem smislu starih vremena. Oni navijaju za svoj tim, vole ovaj klub, pružaju podršku i ne kritikuju previše. Nije da ne kritikuju uopšte, ali ne preteruju, već dolaze prvenstveno da nas podrže. To je divan osećaj. Na kraju, kroz sve što smo radili ove poslednje tri godine, uspostavljena je jedna prava kultura i mnogo mi je drago zbog svih tih ljudi".

Rekli ste da su vas promenili i da niste isti čovek. Ko ste bili tad, pre 16 godina, a ko ste sad?

"Eto, kad čovek nešto kaže, onda mora da obrazlaže. U redu, tako je. Ja sam pre petnaestaestak godina u Partizanu bio mlad trener, ne znam koliko je to spolja bilo vidljivo. Bilo je vidljivo da sam asistent i da vodim mlade, a Dule je imao ogroman, zaista ogroman uticaj na mene i izuzetno mi je drago što mogu javno da ga pomenem. Kada ste mlad čovek i trener koji radi pod tako velikim pritiskom, to neminovno utiče na vas. Ljudi koji ne rade u tako velikim klubovima to ne znaju i to je jako teško objasniti. I onda vi vremenom počnete da usklađujete svoju ličnost sa onim što dobijate spolja. Za to je potrebno mnogo vremena, jer je svaki ovaj posao delimično i gluma, pošto morate da radite i neke stvari koje privatno ne biste radili kako biste vodili posao. U nekim ranijim sredinama sam bio samo trener, a ovde u Subotici sam mogao da budem i Vlade Jovanović. To su mi ljudi iz kluba i okruženja omogućili i zato im beskrajno hvala".

Vi ste prvi tim koji je od osamostaljenja Srbije osvojio titulu, a da nije ni Zvezda ni Partizan, ali Jovanović je prvo pomenuo neke druge stvari pre odgovora:

"Ovo je čačanski akcenat. Prvo moram da kažem da je momak koji je postavio pitanje sin mog jako dobrog druga koji je preminuo, poznatog u Čačku kao Đuka, a ovo je njegov prelepi sin. Dosta sam pitanja dobijao pred finale u vezi sa tim istorijskim trenutkom. Ja sam to već jednom pomenuo i dobro je preneto u medijima – ne želim da se ovaj uspeh stavlja u kontekst i poređenje sa večitima. To nije pošteno ni prema njima, a ni prema nama. Voleo bih da se priča o Spartaku, FMP-u, Megi ili Borcu onda kada mi to svojim igrama i rezultatima zaslužujemo. Srećni smo zbog trofeja, igrali smo protiv ekipe koja je apsolutno zaslužila da bude u finalu. Meni je sve to jasno, bio sam u jako velikom klubu, ali u ovoj utakmici, potpuno bez tog istorijskog konteksta, meni je jedino važno to što smo pobedili. Sve ostalo je sa strane".

Mnogo toga ste osvajali, kako se poredi ova titula sa onom od pre 15 godina, koju ste osvojili sa Partizanom?

"Količina sreće ne može da se meri na taj način. Kada sam osvajao titule sa Partizanom bio sam jako mlad i to su mi bili prvi trofeji u karijeri. Moram da kažem da umnogome moje lično stanje i moje emocije zavise od okoline u kojoj se nalazim. Na primer, osvojio sam pet trofeja sa Partizanom, to su bili moji prvi trofeji, ali ne i Partizanovi, jer se njima tamo ne zna broj. Ali kada sam video koliko je Saša Danilović bio srećan posle te osvojene AdmiralBet ABA lige u Sloveniji, gde sam ja bio potpuno skamenjen i nisam znao gde se nalazim, ta tuđa sreća je ono što me je ispunilo. Tako me i sada čini srećnim što sam ove ljude u Subotici učinio srećnim, što je ovaj klub rastao tri godine i što su ovi ljudi putovali šest sati autobusom da bi navijali za svoj klub. Sećam se još iz perioda kada sam vodio juniore i kad mi neki igrač kaže: 'Hvala, treneru, otvorio si mi prozore', to su stvari koje me čine istinski srećnim. Hvala i mojoj porodici, verovatno me ne smatraju baš normalnim zbog svega ovoga, ali smo se vremenom istrenirali".

Kada više nije bilo pitanja, Vlade Jovanović se nije samo pozdravio, već je ponovo uzeo reč:

"Ako nema više pitanja, hoću ja samo još jednu stvar da kažem na kraju i moraću malo da privatizujem ovu konferenciju. Pomenuo sam već Duleta i sve što se desilo u protekla dva-tri dana, ali moram ovaj uspeh da posvetim njemu. On je izvršio ogroman uticaj na mene u svim sferama života, a pre svega kao košarkaški trener. Do sada u karijeri nisam imao priliku, a nisam ni hteo to javno da radim, da pričam o tome. Imali smo jedan odličan odnos, dugo sam proveo uz njega i rekao bih da je to bila jedna velika privilegija, i profesionalno i ljudski. I takođe, moram ovaj trofej da posvetim mom kumu koji je u međuvremenu preminuo, a koji je prošle godine bio tu i zbog mene navijao za Spartak."