Ne, Partizan ne može prosto da otera igrače, niti da ih pošalje u Metalac

Tužan je, mučan i nezapamćen trenutak u kome se nalazi košarkaški klub Partizan. Ne računajući periode od pre pedesetak godina ili ponekad kasnije kada se borio za opstanak, od kada su crno-beli postali to što jesu - ne pamti se teži trenutak.

U Evroligi su postali vreća za udaranje, rival na kome drugi stiču samopouzdanje i uigravaju akcije, ali to je ipak blaži deo pada velikog kluba. Onaj gori i bolniji deo su narušeni odnosi u porodici, nepostojeća atmosfera, animozitet prema igračima i naročito prema upravi.

Taj bes prema igračima je najuočljiviji i, ruku na srce, nije teško razumeti ga kad na terenu postoje pojedinci koji neće da skaču za loptu na podbacivanju, koji pokazuju srednji prst publici ili kad većina tima ne igra odbranu - niti igra bilo šta.

Zbog toga su česti komentari da ih treba poslati na pozajmicu, ili u filijalu Metalac da igraju KLS, da im treba držati treninge u šest ujutru, finansijski ih kazniti ili ih prosto oterati iz kluba.

Nijedna od tih opcija nije moguća, odnosno realna.

Evroligin okvirni ugovor (Euroleague Framework Agreement) prosto brani sve te slučajeve i prema ugovoru se tačno zna kako smeju da izgledaju treninzi i kako mogu da se tretiraju igrači. Da, naravno da će vam svima prvo na pamet pasti vaši ugovori o radu i odredbe prema kojima morate da se trudite i donosite rezultate za firmu u kojoj radite, ali igrači nemaju relevantne ugovore o radu, već garantovane ugovore.

To znači da u trenutku kada potpišu ugovor, oni su za vreme njegovog trajanja praktično zaštićeni kao beli medvedi. I to se ne menja bez obzira na njihove rezultate ili zalaganje ili bilo šta slično. Ta uslovljavanja rezultatima ne postoje na bilo kojim organizaciono višim nivoima košarke. Ima ih negde po Bliskom istoku ili manjim tržištima, ali u Evropi i SAD - ne.

ELPA pravilnik zabranjuje i bilo kakvo fizičko ili mentalno maltretiranje igrača, a treninzi u šest ujutru ili slanje u filijalu bez saglasnosti igrača se posmatraju kao takvi. Ne može se ni odrediti da igrač trenira mimo tima, jer je to takođe vrsta mobinga prema tom ugovoru.

Što se tiče teranja igrača, tu je situacija još gora. Odnosno, moguće je, ali košta "đavo i po". U evropskoj košarci plate se primaju 10 meseci godišnje i ako, na primer, oterate igrača posle pet meseci od dvogodišnjeg ugovora, vi mu istog časa dugujete svih preostalih 15 plata, ne samo sledeću. I to se ne može izbeći.

Naravno, klub uvek može da izrekne finansijsku kaznu igraču ili timu, ali svi oni imaju pravo žalbe i svima će sigurno Evroligin tribunal (Euroleague Basketball Dispute Resolution Chamber - EBDRC) oboriti.

Pa šta preostaje Partizanu? Isto što i bilo kom drugom klubu - da se nada da će neki drugi klub "preuzeti" igrača i njegovu platu. U slučaju, recimo, očigledno nezainteresovanog Džabarija Parkera to je apsolutno sumanuto očekivati.

Još jedna opcija koju Partizan ima jeste njegov interni disciplinski pravilnik, koji imaju svi klubovi, a koji mora biti grubo prekršen da bi se dobio osnov za raskid koji će EBDRC prihvatiti. 

I ne, to nije da neko bude u dva ujutru viđen u noćnom provodu, već nešto mnogo teže, a to je apsolutno nerealno očekivati.

Partizanova agonija, dakle, traje i trajaće, osim ako klub ne napravi neko pravno čudo. A kako reče najtrofejniji Partizanov trener: "Čuda se dešavaju, ali ona ne mogu biti objektiv".