Partizan ne muči samo nedostatak igrača, jedan problem odmah upada u oči

Jako, jako ružan poraz Partizana u Evroligi, pretrpljen u nekarakteristično mučnoj atmosferi Arene.

Neće sad niko otkriti toplu vodu kada se kaže da je Partizan nekompletan, jer mu još od početka sezone fali centar, a od ponedeljka i plejmejker. I to ne samo plejmejker, već glavni igrač tima, igrač oko koga se sve vrti u igri crno-belih.

I onda bez Karlika Džonsa, bez igrača koji je vezivno tkivo ovog tima dođe Pariz, protivnik iz najgore noćne more. Ekipa koja igra na najviše poseda u Evroligi i koja mnogo šutira, jako često čak i nerezonski, kako bismo mi laici to rekli.

Plus trče kao ludi, često se menjaju postave da se održi tempo, izuzetno su snažni, iako je to osobina koju malo ko pominje. A što se tiče tempa, jedino je fantastični Nadir Hifi igrao duže od 20 minuta - 22, i za to vreme je dao 21 poen.

Čak i da je Partizan bio povezaniji u napadu, jako teško se brani protivnik koji može tek tako u 10. sekundi napada da "opali" za tri. Plus, igraju agresivnu odbranu, ne popuštaju, pa ne sve to dodajte šut za tri 17/30. Teško da bilo ko može da parira takvom protivniku kad je samo jedan meč u pitanju.

No, jasna je tu još jedna stvar - Partizanu fali lider. Ako nema nekog Novice, Lučića ili Bogdanovića, igrača koji svojim karakterom i autoritetom na terenu prosto sami od sebe teraju sve ostale da "ginu", onda mora da iskoči neko košarkaški. A trenutno to kao da ne postoji u Partizanu.

Može Vašington da pokazuje da je uporan i da neće izgubiti samopouzdanje, ali kada pogodiš svaki treći šut i uporno pokušavaš da uđeš pod koš gde nema prolaza, onda to nije taj učinak.

Braun je bio najefikasniji, ali njegovih 25 poena kao ništa nisu uradili za ostatak tima. Džabari Parker sigurno nije doveden da igra ovako. Znalo se od ranije kakav je u odbrani, ali ako je neko najzvučnije ime tima, onda mora da ima bolji učinak.

Isak Bonga je čovek radnik i ratnik i obavljač prljavih i svih drugih poslova koji se ne libi da "siđe u rudnik", ali on i po karakteru nije lider. Arijan Lakić je pokazao da ima ogromno srce i borbenost, ali nije on predviđen da vodi glavnu ulogu.

A kad je situacija takva, onda mora postojati disciplina i mora se razmišljati. Željko Obradović godinama priča istu priču, a večeras smo videli isto - neshvatljiv odnos prema faulovima. Da ekipa napravi prvi faul 1:53 pre kraja prve četvrtine dok je protivnik i dalje u bonusu je stvarno neobjašnjivo.

Ili kad te protivnik tuče koliko je Pariz večeras tukao Partizan a sudije ne reaguju, valjda je jasno da treba da primeniš istu meru? Na kraju, tim koji trči i šutira kao lud i koji te sve vreme bije, a ekipa završi sa samo 14 faulova…

I na kraju, da se ne pravimo ludi. Utakmica je otišla dođavola sredinom druge četvrtine, svi znamo zašto, ali treba reći i nepopularnu stvar, ali istinitu: Neće to pomoći timu, a ni klubu. Sve što košarkaši mogu da rade jeste da igraju košarku, a osnovna i glavna stvar dolaska u halu prosto mora biti Partizan i glavni fokus mora da bude na Partizanu.

Partizanove tribine su uvek bile malo haotične, heterogene, sam klub i svi navijači su se uvek ponosili svojom individualnošću i različitostima i potpuno drugačijim ličnostima i interesovanjima koje spaja samo ljubav prema crno-belima. U takvoj sredini je jasno da se oseti sloboda da se kaže svoje mišljenje, ali ako od 15. minuta Partizanove utakmice više niko ne gleda utakmicu, tu nešto nije u redu.

I da, i ovo - pesme Nikolaja Velimirovića i Partizan prosto ne idu jedno uz drugo.