Partizanovo najnovije poniženje nije došlo spolja, apatija navijača govori sve

Zaista je ispisano sve o ovoj sezoni Partizana - o igračima kojima kao da se ne igra, o tome da ekipa nema lidera, a da ljudi u crno-belim dresovima ne čine tim, pa onda da i takvi ponavljaju iste greške, a posle zemljotresa izazvanim odlaskom Željka Obradovića i o totalno poremećenim odnosima u klubu, koji su trenutno rak-rana Parnog valjka.

I ništa se ne menja.

Mada, delovalo je posle prve četvrtine utakmice sa Olimpijakosom da ćemo moći da pišemo o košarci - skok je bio egal, bilo je neke sigurnosti u reketu, bilo je agresivnosti, na momente i tečnosti, ali onda je Partizan bio Partizan iz ove sezone i stao, tako da je meč rešen već u prvom poluvremenu.

Opet.

I tu nema više priče o košarci, niko ne zna šta se dešava, ili bar neće da kaže zvanično ili nezvanično od igrača, ni ljudima iz drugih klubova nije jasno šta se dešava, nesrećni Penjaroja već deluje kao slomljen čovek, a njegove izjave maltene su postale identične Obradovićevim, tako da je ovo jedan Dan mrmota u paklu za navijače Partizana.

Ali, nije da sve stoji u mestu, dva procesa se i dalje odvijaju. Prvi je produženo brukanje kluba i slavnog imena, pa na kraju i gubljenje ljudskog dostojanstva ovakvim nastupima, odsustvom energije, želje, borbenosti, košarkaškog osećaja, da ne pominjemo košarkašku inteligenciju, jer znamo ove igrače od ranije i znamo da to nije nešto što im fali.

A druga stvar je to što je ovakav Partizan uspeo u nemogućem - navijači ne da su mu okrenuli leđa, nego su prosto nezainteresovani. Možda će neko reći da navijači prosto nisu hteli da dvaput plaćaju karte, ali dokazano je i ovog leta i prethodnih da su "grobari" spremni da izvrnu džepove za svoj klub.

Ne, biće da je ovde nešto mnogo tužnije i depresivnije, a to je da je veći deo ljudi u crno-belom dresu uspeo da ubije ili bar zatre ljubav. U istoj sezoni smo imali po zvanično 20.000 ljudi na utakmicama, kažemo "zvanično", jer su ljudi stajali na glavama jedni drugima, a protiv Olimpijakosa je 4.503 nesrećnika do pola ispunilo Pionir, gledalo ponižavajući poraz, a onda pesmom posle meča podsetilo na neke lepše dane.

I da, ovo "ponižavajući poraz" - nemojte slučajno da pomislite da je Olimpijakos ponizio Partizan. Ne, Partizan je ponizio sam sebe, opet, i sve navodi da to neće biti poslednji put…