The Vlogilla in Manila (4) - Loženje može da počne, šta...

Manila – dan četvrti. Konačno nešto više prostora za odmor, ali znao sam i ja, kao i moje kolege, da nas čeka pakleno popodne jer je naša reprezentacija trebalo da odigra prvi meč na Mundobasketu. Priznaću, ne drma me prevelika euforija kao što je to bilo na prethodnim turnirima, a razlog je više nego jasan. No, to me ni u jednom momentu nije sprečilo da imam dosta pozitivan utisak o Pešićevim momcima. Osećam kao da su ujedinjeni u cilju, bez pojedinca u koga su uprte sve oči. Pritom, nema ni prevelikog pritiska ni od samih medija. Očekivanja su uvek visoka kada je košarkaška reprezentacija u pitanju i tu polemike nema.

Takođe, negativni utisak koji je uglavnom bio unutar mene što se Manile, odnosno Kezon sitija tiče, polako je splasnuo. Jeste neobično i to poprilično, ali kako sve više upoznajem njihovu kulturu u ljude, počinjem da osećam ovo iskustvo. Do sada je postojala doza straha.

Oko 15 i 20 sati uputio sam se sa kolegama ka „Araneti Koliseum“, a naravno, nije moglo da prođe bez pesmice za koju ću se potruditi da dobije svoj proboj na srpsko tržište... Mixue Ice Cream and Tea, tananana. Karnevalska atmosfera vladala je po dolasku ispred dvorane. Bilo je zanimljivo videti lica lokalaca koji snimaju ljude sa raznih krajeva sveta. Očigledno, turisti ne zalaze baš u ovaj metropole. Jer, plaže i ekskluzivniji deo grada je na drugoj strani.

U letu sam posmatrao meč Južnog Sudana i Portorika budući da sam često ulazio i izlazio iz dvorane u potrazi za zanimljivim dešavanjima što se srpskih navijača tiče. Počeli su da se pojavljuju oko 16 sati, a dolazili su iz Čačka, Beograda, Australije... Zaista, sve pohvale svima njima koji su izdvojili svoje vreme i novac, pa i živce, da dođu na 10.000 km, iz Srbije, udaljene Filipine. Ipak, za mene su pobednici moji sugrađani iz Novog Sada koje smo upoznali u hotelu i koji su pripremili posebnu koreografiju za uvodnu utakmicu – bili su u nošnjama.

Veliki broj ljudi se sada već nalazio oko „Aranete“ i unutar nje. Ljudi su trebovali karte neposredno pred meč... Uglavnom su to bili Kinezi, kojih je bilo blizu 7000. Za ovaj meč, prema nezvaničnim podacima organizatora, prodate su 7292 karte. Podrška naših navijača bila je fenomenalna uprkos tome što su nadglasani.

Srbija je rutinski obavila svoj zadatak na otvaranju Šampionata sveta i doprinela da "loženje" polako krene. Takav smo mi narod, šta da radimo... Osim uvodnih nekoliko minuta kada su Kinezi pogodili neke šuteve, sve ostalo prošlo je u znaku izuzetne defanzive našeg tima koja je potpuno neutralisala prvu zvezdu kineske selekcije Kajla Andersona. I sam Svetislav Pešić priznao je kasnije da je odbrana funkcionisala od prve, pa do poslednje linije tima što je i njegova misija.

Međutim, selektor je istakao jednu važnu stavku koja je činjenica koju malo ko pominje – bez Dušana Ristića pitanje je da li bi bilo Srbije u Manili... Pomenut je centar na konferenciji za medije kao neko ko je odično obavio posao po izlasku Filipa Petruševa sa parketa zbog povrede, ali Pešič nije želeo da ga svrsta u nekog ko ima epizodnu ulogu.

Bližio se i kraj dana. U medijskom centru smo se svi sjatili ne bismo li završili reči sa koneferencije ili šta je već ko imao za obavezu, a nakon toga, da zaokružimo ovaj ATIPIČAN DAN na Filipinima :ovde su četiri dana: krenuli smo po pivo da proslavimo prvu pobedu i zadržimo osećaj "osvajamo sve". Dobili smo pivo, birao sam što je lokalnije moguće imajuči u vidu da sam veliki ljubitelj ovog pića i da sam želeo da probam nešto novo. Nisam pogrešio, mada nije ni oduševilo. Elem, popili smo ga u hotelu i to na njegovom samom vrhu. Tamo postoji arb gde smo to učinili u miru uz još nekoliko tura zajedno sa našim navijačima, pa sve do kasno u noć. Ali, najgore je prošao momak koji radi na recepciji. Šta bi bilo da je tek probao domaću rakiju koja se našla na našem stolu... I tako, znao sam pri odlasku, čeka me prvo mamurno jutro u Manili. Hangover in Manila, a posao za taj dan nije potpuno završen. Jej.