Vanja ne podnosi društvene mreže: "Ljudi misle da znaju bolje od Željka, nemam potrebu da se raspravljam sa anonimnima"

Kapiten Partizana Vanja Marinković bio je gost u najnovijem izdanju intervjua na platformi Part+ i dotakao se nekoliko vrlo zanimljivih tema.

On je u razgovoru sa novinarem Markom Vlahovićem objasnio i zašto nema društvene mreže, a mišljenje mu je identično onom koje ima Željko Obradović - to je pogubno.

Vanja je objasnio zašto nigde nema nikakav profil.

"To sam ugasio kada sam bio u Španiji. Društvene mreže oduzimaju vreme, stvaraju pritisak koji ti ne treba. Ima puno igrača koji to koriste da rade sa sponzorima, da se promovišu, to je njihov izbor i okej je. Ali za mene je to samo još jedan izvor buke. Kad imaš već malo slobodnog vremena, teško je da ga daješ na još jednu stvar koja te troši. Već imaš trening, utakmicu, putovanje, pripremu, pritisak, rezultatski i lični. Ne treba mi dodatno opterećenje da ja imenom i prezimenom čitam šta je ko napisao na profilu bez slike".

I svi misle da imaju pravo da komentarišu tvoj posao. To je onaj transparentni deo posla – svi vide sve.

"To je problem. Kod nas je posao sportiste potpuno transparentan. Igraš svaka dva–tri dana, sve se prenosi, svi imaju mišljenje. Ljudi misle da znaju bolje od Đokovića kako treba da servira, bolje od Mesija kako treba da šutne, bolje od Željka kako treba da vodi utakmicu. To dolazi iz činjenice da te gledaju stalno. Ja nemam potrebu da ulazim u raspravu sa anonimnim profilom bez slike i imena. Meni je bitno šta misle moji najbliži, ljudi u svlačionici i Partizan. Sve ostalo se filtrira. Pritom, uvek će postojati i podrška i kritika. Uvrede, prozivke, sve to ide u paketu. Imao sam situacija da sedim među ljudima u hali i slušam kako pljuju igrača jer je promašio otvoren šut. Lakše je kad znaš da je to deo posla i kad naučiš da ne vučeš to sa sobom kući".

Navijač će uvek prepoznati kad neko neće, kad se ne bori. To je druga stvar.

"Naravno. Ako se ne boriš, bićeš zakucan za klupu, pre ili kasnije. Trener vidi, saigrači vide, navijači vide. Tu se ne laže. Ali treba da postoji razlika između kritike i vređanja. Svi grešimo, i nama je najviše stalo da lopta uđe. Ništa ne želim više nego da pogodim šut, da dam dobar pas, da postavim dobar blok, da odigram dobru odbranu".

Mnogo puta si pomenuo podršku. Deluje da navijači Partizana umeju da budu glasniji u porazu nego u pobedi.

"To je ono po čemu su posebni. Partizanovi navijači znaju šta gledaju, stvarno razumeju košarku i svoj klub. U porazu umeju da budu još glasniji nego u pobedi. To je redak slučaj. Navijači Partizana nisu navijači rezultata. Plaćali su karte i dolazili i kad nije bilo para, kad su timovi bili mladi, kad su godine bile teške. To mnogo znači".

Ti si proveo godine u Španiji, u Baskoniji i Valensiji. Kakva je razlika u odnosu na atmosferu ovde?

"Vitorija je košarkaški grad, verovatno jedini u Španiji gde je košarka važnija od fudbala. Valensija takođe ima ozbiljan klub, lepe hale, odlične uslove. Lepo mi je bilo u oba grada. Ali Beograd i Partizan su nešto drugo. Emocija je veća kad pobeđuješ, veća je i kad gubiš. Imaš navijače Partizana svuda – Vitorija, Madrid, Pariz, Australija... U Sidneju, protiv Kingsa, bila je puna hala navijača Partizana. To nema niko, možda još Zvezda, Real i Barselona".

Pionir ili Arena?

"Pionir. Pionir je kutija šibica, akustika je nenormalna. Zvanično staje oko 7.500, realno staje mnogo više. Derbi u Pioniru je nešto posebno, to se ne može porediti ni sa čim. Arena je fantastična zbog kapaciteta, više ljudi može da dođe, ali za mene je Pionir 'taj' košarkaški hram".