Vidi, Dule, šta si napravio...

Utakmica protiv Žalgirisa bila je maltene sve osim utakmice. Sve je prošlo u znaku opraštanja od Duška Vujoševića, čoveka koji je bio mnogo, mnogo više od trenera, pa makar i najtrofejnijeg u istoriji košarkaškog kluba, već je za navijače predstavljao i simbol Partizana.

Pa i više.

Osim onog emotivnog filma i prelepih slika Arene, ali i pretužnih snimaka i fotografija navijača koji su plakali, ostatak utakmice kao da je "odrađen" nekako. Nije bilo energije ni na tribinama, pa čak ni na onoj gde su organizovani navijači, koji dolaze da bi pevali sve vreme.

Kao da su svi bili iscrpljeni, slomljeni, odsutni… Kako to već ide u periodima velike tuge.

Umesto o utakmici, o kojoj i nema šta da se kaže, a verovatno i malo koga zanima, daćemo reč navijačima, koji su za Sportske govorili šta im znači Duško Vujošević dok su čekali u redu da se upišu u knjigu žalosti.

"Dule je za mene heroj mog detinjstva, neko ko me je moralno, ideološki i principijelno oblikovao. Bio je moj drugi otac i neko bez koga ne bih bila ovo što danas jesam. Beskrajno mi je žao što fizički više nije sa nama, ali sam beskrajno ponosna što sam imala čast i privilegiju da takva jedna figura postoji u mom životu do pre koji dan. Beskrajno će mi faliti i nadam se da ćemo se jednog dana opet sresti", rekla je jedna mlada navijačica boreći se sa suzama.

"Duško Vujošević je bio naš navijački otac. Mi smo kao mladi počeli da idemo na utakmice upravo kada je on postao trener. Tek sada, kada se ovo sve desilo, shvatili smo da nas nije naučio samo košarci, nego uopšte nekim stvarima u životu. Postajali smo bolji ljudi, naučio nas je šta je čojstvo, poštenje, odanost i vernost. Naučio nas je mnogo toga. Ono što je bilo nazvano Časovima ljubavi, ja mislim da su zapravo bili časovi života", rekao je jedan sredovečni navijač.

"Samo ću reći, za ova dva dana sam plakao isto koliko i za strica i za ćaleta. To ću da kažem... Celo detinjstvo uz njega. Jedan od trojice najvećih u košarkaškom klubu, a verovatno i najveći. Mislim, ne možeš odvojiti njega, Željka i Kiću. Kića je najznačajniji, ali ovaj je...", nije mogao da završi rečenicu jedan navijač, boreći se sa suzama.

"Prvo, Dule nije značio samo za mene, nego je značio za sve prave grobare. Istinska legenda i borac za Partizan. Teško sam podneo vest, teško, teško, teško. Kao da mi je neko od najrođenijih umro", rekao je legendarni navijač Kroka dok je stajao u redu da se upiše u knjigu žalosti.

"Za mene lično je značio izvor partizanštine kakav odavno nisam videla. Podario je meni srećne godine, a mom sinu srećno detinjstvo. Pokazao je šta znači biti čovek, šta znači biti partizanovac u pravom smislu te reči i sve ono što ide uz to. Najbolje odlike koje neki čovek može da ima, to je on imao", rekla je još jedna navijačica koja je sa sinom stajala u redu, uz beli karanfil i Vujoševićevu sliku.

Nema se više šta reći osim: "Vidi, Dule, šta si napravio i šta si ostavio"…