Zbog vas ko ste, zbog nas ko smo

"Zbog reprezentacije sam i počeo da igram košarku“, bile su nedavne reči Alekse Avramovića. "Poseban osećaj je igrati za reprezentaciju“, kazivao je Bogdan Bogdanović, čovek koji je i suze od tuge puštao za svoju zemlju... Govorili su isto i drugi momci koji trenutno brane boje svoje zemlje i nose sveti dres selekcije Srbije. Nakon završetka smotre koja je okupila najbolje timove planete, plašim se za iste da će im Srbija u godinama koje dolaze i dalje praviti probleme.

Jer, upravo su momci kojima komandunje Svetislav Pešić oni čiji će primer slediti neke nove generacije. One postojeće. One koje su vođene primerom iz Manile. Mestom koje će sada, uz dužno poštovanje, premašiti čuvene priče iz Indijanapolisa jer je već drugi put talično po nas. Jer smo tu ostvarivali najbolje rezultate onda kada su nas svi otpisivali. Jer, najjači smo kada ne računaju na nas.

Taj inat je naširoko poznat. Jer taj inat često prevazilazi i granice talenta. Jer taj inat često prevazilazi i granice mogućnosti. U svim sferama.

Takvi smo rođeni. Od toga smo satkani. Od toga živimo. Od inata, od ljubavi prema našem narodu. Od ljubavi prema jeziku, himni, zastavi, veri, pismu, pesmama, rekama, planinama, gradovima, selima, hrani, sportistima, istorijskim ličnostima, psovkama... Sigurno sam nešto zaboravio, ali to ne menja činjenicu da nas sve to čini onima koji jesmo.

Onima, za koje znamo da će danas ostaviti sve svoje što imaju na parketu. Da će se boriti do poslednjeg atoma snage. Da će dobiti klicanje naše male-velike nacije koji god da bude krajnji ishod. Jer, nama je dovoljno malo da bismo ti dali sve. A, vi ste za nas dali sve i zato ćete od nas dobiti još više.

Srećno.