Dvostruka igra Bajerna

Baš kao što se Borusija iz Dortmunda početkom milenijuma grčevito borila da ne bankrotira, tako se i ovog proleća fudbaleri Bajerna iz Minhena svim silama opiru realnosti da će posle više od decenije izgubiti šampionsku titulu u Nemačkoj.

Priča o rivalstvu Bajerna i Borusije ne spada u red onih neprijateljskih, proisteklih iz komšijskih trzavica, nerazmevanja u osnovnim životnim pitanjima i stremljenjima. Njihovo ogromno rivalstvo je prilično mlado, ali dovoljno živopisno da bi od njega mogao da se napiše roman.

Njegovi koreni sežu tek od polovine devedesetih godina kada su „Milioneri“ iz Dortmunda osvojili dve uzastopne Bundeslige i stali na žulj klubu koji je sa dotadašnjih 13 titula već nagoveštavao skorašnju dominaciju.

Zvezde Bajerna su se loše nosile sa „povampirenjem“ Borusije nakon više od tri decenije od osvojene poslednje Bundeslige. Naročito je to bilo izraženo nakon druge uzastopne titule Borusije iz 1996. godine pošto je klub iz Dortmunda postao prvi u Nemačkoj koji je posle deceniju i po uspeo da veže dva naslova šampiona. Prethodno je to uspelo Hamburgu početkom osamdesetih godina.

Rast Borusuje posvađao je i nekadašnje saigrače iz reprezentacije Nemačke Lotara Mateusa i Andreasa Milera. Nešto stariji ljubitelji fudbala sećaju se dobro tog incidenta iz aprila 1997. godine, samo mesec dana pošto će Borusija iz Dortmunda na stadionu Bajerna postati šampiona Evrope.

Mateus je neprimerenom gestikulacijom želeo da poniži Milera, sa kojim je 1990. godine postao svetski šampion, ali mu ni vezista Borusije nije ostao dužan.

Ovaj i potonji incidenti u režiji golmana Olivera Kana kao i čuveni duel iz 2001. godine, verovatno jedan od najgrubljih u istoriji fudbala, izvesno ne bi dobili na značaju da s početkom 21. veka Borusija nije upala u dugove zbog kojih im je pretio bankrot.

Sumorno su na severozapadu Nemačke izgledale prve godine ovoga milenijuma, a titula iz 2002. godine delovala je kao poslednja velika stvar po kojoj ćemo pamtiti „Milionere“, kako glasi nadimak tima koji je tih dana prolazio kroz finansijsku agoniju.

Delovalo je da je bankrot na „Signal Iduna parku“ pitanje trenutka, a onda je fudbalskim svetom odjeknula vest o Bajernovoj pozajmici od dva miliona evra, koja se pokazala kao značajna da se Borusija spase najgoreg mogućeg scenarija u tom trenutku.

Borusija je sa tri titule državnog prvaka uz naslov evropskog šampiona postala žrtva prevelike ambicije, a o tome svedoči beskrupulozna transfer politika u Dortmundu. To se pre svega odnosi na kupovinu čeških asova Jana Kolera i Tomaša Rosickog, koji su stigli tokom 2001. godine i već naredne sezone bili ključni za osvajanje Bundeslige. Obojica su početkom veka bili viđeni za pojačanja Bajerna.

Slično je bilo i sa talentovanim Sebastjanom Kelom iz Frajburga, kojeg je već kaparisao Bajern, ali je Borusija podigla ulog i reprezentativac Nemačke je umesto na istok zemlje otišao put severa.

Gledano sa istorijski dovoljne distance koja može jasnije da sagleda širinu problema, najveći problem Borusije u tim godinama bio je ogroman novac koji su trošili na igrače od kojih nisu imali kasniju zaradu.

Primer za to je čuveni golgeter Marko Amoroso čiji transfer iz Parme za 25 miliona evra je oborio rekord u nemačkog fudbalu, a ovaj napadač je posle nekoliko sezona otišao bez centa obeštećenja.

U Dortmundu su se nadali da će redovnim učešćem u Ligi šampiona puniti klupsku kasu i proširiti kompleks oko stadiona, ne razmišljajući da postoji sutra i plan B u slučaju nevolje. Stvarnost ih je demantovala na najbolniji način, baš kao i Lids u Engleskoj koji je takođe mislio da je fudbal nepresušan izvor bogaćenja.

Izostanak igranja u Ligi šampiona tokom dve uzastopne sezone doneo je vreću problema u Rur. Dug od čak 200 miliona evra i enorman pad akcija na Frankfurtskoj berzi pretili su da progutaju sve ono što su generacije stvarale, a onda je u nizu očajnih poteza uprava Borusije rešila da kontaktira Bajern i zamoli njihovog predsednika Ulija Henesa za pozajmicu.

Prvi čovek Bavaraca je pristao da pomogne rivalu i uplati mu dva miliona evra kako bi bar zaposleni mogli da primaju plate, što se ispostavilo kao esencijalno za održanje kluba iznad površine.

Zanimljivo je da to nije bilo prvi put Bajernu da nekog finansijski pomaže pošto je u prošlosti najuspešniji nemački klub izlazio u susret gradskom rivalu Minhenu 1860 i Sent Pauliju, ali je priča sa Borusijom imala ubedljivo najveći odjek.

Finansijska injekcija iz Bavarske pogurala je Borusiju ka oporavku. Za šest nedelja većina problema postala je rešiva, a veliku ulogu imao je i reprezentativac Nemačke Torsten Frings koji je godinu dana ranije dogovorio prelazak u Bajern. Vredi istaći da je Frings hteo da spreči prelazak u Minhen saznavši da je umesto Otmara Hicfelda ekipu preuzeo Feliks Magat sa kojim je u prošlosti imao velike trzavice.

Priča o pozajmici se dugo držala ispod tepiha u nemačkom fudbalu, a obelodanio ju je Henes 2012. godine kada su se Bajern i Borusija borili za šampionsku titulu. Mnogi su ovaj potez prvog čoveka velikana iz Bavarske protumačili kao maliciozan i instrumentalizovan ne bi li se disreditovao klub iz Dortmunda.

Upravo je tajming ovih Henesovih reči dvostruko usmerio reflektor ka zbivanjima s početka 2000-ih. Neki su posumnjali u altruizam prvog čoveka Bajerna, objašnjavajući ga time da je učinjen ne bi li se rival osramotio kada dođe pravi čas. Reklo bi se prava dvostruka igra Bajerna.

Tih godina, osokoljen povratkom Borusije u vrh nemačkog fudbala (titule 2011. i 2012.) i igranjem finala Lige šampiona protiv Bajerna, Vacke je rekao da bi pre prosio i ležao ispod mosta nego što bi Bajernu tražio novac. Time je indirektno uperio prst u svoje prethodnike Nibama i Majera, koji su gramzivošću i ambicijama bez pokruća doveli Borusiju na rub propasti.

Činjenica da je Bajernova pozajmica u tom trenutku sićušna u odnosu na celokupan dug Borusije i finansijsku gimnastiku koju su Vacke i saradnici morali da izvedu ne bi li sačuvali klub od propasti. Ako je, pak, davljeniku i slamka dovoljna da se spase, možda je novac iz Bavarske upravo bio oličen u tome.

Važnost pozajmice se ogleda u tome što je bila beskamatna i Borusija je imala rok od devet meseci da je vrati, što je i učinjeno. Mogli bismo ovaj čin Bajerna tumačiti kao transfuziju krvi doniranu od najvećeg neprijatelja, kako su pojedini navijači Borusije to tumačili.

Znajući finansijsku moć Bajerna, ne bi trebalo previše mistifikovati ovu pozajmicu, ali bi joj bez pogovora trebalo odati priznanje da je posebna u evropskom fudbalu. Kad smo već spomenuli slične poteškoće Lidsa, setimo se da u to vreme nije bilo kluba na Ostrvu koji bi pružio sličnu uslugu sunarodnicima iz Jorkšira. Izvesno ni da u drugim državama klubovi ne bi bili blagonakloni prema rivalu koji tone.

Dve decenije od trenutka koji je zauvek promenio odnose klubova, Borusija stiže na „Alijanc arenu“ u subotu od 18:30 u nameri da otkine možda i presudne bodove Bajernu na putu ka odbrani titule.

Tim Tomasa Tuhela na osam kola pre kraja sezone zaostaje čak 10 bodova za liderom Bajerom iz Leverkuzena i izgleda prilično nemoguće da će stići veliku razliku.

Gosti iz Dortmunda se bore za mesto koje vodi u Ligu šampiona i stižu u veoma motivisani u prestonicu Bavarske gde za uspeh ne znaju skoro sedam godina.

Poslednju ligašku pobedu ostvarili su još na proleće 2014. godine kada su u Minhenu slavili sa 3:0 za vreme trenera Jirgena Klopa.

Kada je o ostalim mečevima 27. kola, lider Bajer će u subotu od 15:30 dočekati Hofenhajm, a u istom terminu zanimljive okršaje imaće Borusija Menhengladbah-Frajburg i Red Bul Lajpcig-Majnc.

Nedeljni program počeće od 15:30 kada će zahuktali Augzburg pokušati da trijumfalan niz nastavi i na domećem terenu protiv Kelna, dok će dva sata kasnije sjajni Štutgart ugostiti Hajdenhajm.

Kolo će biti okočano od 19:30 kada će Bohum imati šansu da prekine niz o četiri poraza. U goste im stiže fenjeraš Darmštad i pobeda je jedina opcija za sastav domaćih.