Japan i Kina – prokletstvo malih razlika

Za razliku od većine drugih kontinenata, Azija se ne može pohvaliti da baštini jaku fudbalsku tradiciju, ali je prilično zahvalna za analizu zbog specifičnih trendova koji vladaju u najpopularnijem sportu na svetu.

Najbolji primer za to su reprezentacije Kine i Japana, teritorijalno bliske države, ali površinski i mentalitetski potpuno različite, što naročito dolazi do izražaja kada se posmatra stanje u fudbalu.

Japan je do devedesetih igrao na poluamaterskom nivou, a onda je osnivanjem profesionalne lige i reprezentativnim uspesima za kratko vreme doživeo uspon. Tako je stekao mogućnost da već početkom 2000-ih bude koorganizator Mundijala.

Sa druge strane, Kina je uprkos ogromnoj teritoriji i resursima ostala fudbalski intertna, bez obzira na ekspanziju nastalu dovođenjem igrača i trenera iz najjačih evropskih klubova.

Da fudbal često ume da bude refleksija društvene stvarnosti uverili smo se nebrojano puta, a takva sudbina nije mimoišla ni odnose Kine i Japana, azijskih država čija tačka pucanja je dosegla vrhunac nakon Nankinškog masakra 1937. godine.

Ono što je u istoriji vojnih sukoba bio nemio događaj tokom Drugog kinesko-japanskog rata, to je u svetu fudbala bila 2004. godina kada je Kina bila domaćin Azijskog kupa.

Bilo je to svega dve godine pošto je Japan kao koorganizator Mundijala sa Južnom Korejom pokazao da je postao vodeća fudbalska sila u Aziji.

Dolazak u Kinu bio je za Japance prilika da osim odbrane trofeja kontinentalnog šampiona zadaju udarac i velikom rivalu koji je težio da domaćinstvo Azijskog kupa pretoči u prvo slavlje na ovom turniru.

Iako su Japanci došli u Kinu kao učesnici osmine finala Svetskog prvenstva i aktuelni prvaci Azije, nije im bilo lako da se odupru negodovanju sa tribina domaće publike, koja je od starta turnira pa zaključno sa finalom pokušala da ih osujeti na putu do cilja.

Tadašnji premijer Japana Džuničiro Koizumi apelovao je na kineske navijače da tokom turnira zanemare političke nesuglasice. Kako to obično biva, sudbina je spojila dve reprezentacije u finalu na stadionu „Vorkers“ u Pekingu.

Tog 7. avgusta 2004. godine fudbaleri Japana su slavili u kineskoj prestonici sa 3:1, došavši do treće titule kontinentalnog šampiona, ali su tokom 90 minuta igre prošl kroz „toplog zeca“ domaće publike.

Uprkos apelima vladajućih struktura dveju država, Kinezi su toga dana koristili svaki trenutak da se obračunaju sa arhineprijateljima. Spaljivanje japanskih zastava, poziv na bojkot njihove robe te zvižduci i podsmeh svaki put kad bi „Samuraji“ imali loptu obelodanili su kako izgleda kineski prezir.

Nakon poslednjeg sudijskog zvižduka i ceremonije dodele medalja usledili su veliki neredi na ulicama Pekinga, a kineski navijači bili su toliko uporni da su došli do hotela gde su odseli Japanci, uzivkujući nacionalne povike i izgovarajući neprimerene reči na račun rivala.

Godine koje su usledile donele su retku saradnju između država po pitanju razmene fudbalera, ali se sve promenilo 2011. godine kada je kineski superligaš Hangdžou angažovao japanskog trenera Takešija Okadu.

Reč je o stručnjaku koji je samo godinu dana ranije vodio Japan do osmine finala Svetskog prvenstva u Južnoj Africi, a prilikom imenovanja priznao je da mu se predsednik kluba poverio o negodovanjima koja su usledila posle ove odluke.

Podatak da se nije dugo zadržao u Kini samo potvrđuje da ni silni napori u prevazilaženju prepreka često ne moraju da budu plodonosni, već da bi stvari trebalo prihvatiti onakvim kakve jesu.

KOMPLETNU PONUDU ZA UTAKMICE
AZIJSKIH KVALIFIKACIJA POGLEDAJTE OVDE!

Ovog četvrtka od 12:35 stari rivali će ponovo odmeriti snage, ovaj put na startu treće faze azijskog dela kvalifikacija za Mundijal 2026. godine.

Domaćin je prethodnu kvalifikacionu fazu okončao sa maksimalnim učinkom, dok su Kinezi kroz iglene uši ostali u igri da prvi put još od 2002. godine igraju na Svetskom prvenstvu.

Kinezi ne znaju za pobedu protiv Japanaca na strani, ali su u prošlosti umeli da ih namuče u zemlji izlazećeg sunca. Verujemo da će domaćini ovaj put lakše izaći na kraj i zabeležiti rutinsku pobedu kako bi na pravi način započeli treću fazu kvalifikacija.