Lacio – Evropska avantura kroz Beograd

Laciove evropske sezone nisu za pamćenje, makar ne one u ranim danima. Zanimljivo, kada su se dokopali one prve od dve titule prvaka, nisu debitovali u Kupu Šampiona. Naime, „luda banda“ Đorđa Kinalje je bila po suspenzijom jer su prethodne sezone zbog tuče u čuvenom dvomeču sa Ipsvičom u Kupu UEFA bili suspendovani, pa nisu mogli da debituju u evropskoj eliti.

Pre toga je Lacio jednom igrao u Kupu Sajamskih Gradova početkom sedamdesetih, odmah su ispali. Taj tim koji je vodio Tomazo Maestreli i koji je šokirao Italiju „Skudetom“ je bio poznat kao uklet, pisali smo o tome, trener je umro, Kinalja na kraju završio preko okeana, nekoliko igrača je završilo u zatvoru početkom osamdesetih u „Totonero“ skandalu, zbog nameštanja utakmica, zbog šale koja je krenula loše, Lućana Re Ćekonija, plavokosog vezistu ubio je juvelir koji je pomislio da će ga fudbaler opljačkati.

Zanimljivo da je Lacio posle propuštene šanse da igra Ligu šampiona, igrao u Kupu UEFA 1975. gde su izgubili službenim rezultatom jer nisu želeli da igraju protiv Barse u prvom meču, iz političkih razloga, bojeći se da će ETA podmetnuti bombu u Rimu nakon hapšenja njihovih članova. Doputovali su na revanš gde im je Blaugrana uvalila četiri komada.

Dve godine kasnije ispali su od Lensa, a onda napravili pauzu veću od 15 godina u Evropi. Bili su osamdesetih u Seriji B, to je crni period kluba, do prve polovine devedesetih. Tada su se vratili ne samo u prvu ligu, već su bili jedan od boljih timova Evrope tog vremena. Silni Kranjotijev novac im je doneo trofeje, ali zanimljivo da su u evro eliti fudbaleri Lacija igrali prvi put 1999. godine kada ih je Valensija izbacila u četvrtfinalu. Sledeće godine nisu prošli drugu grupu, u stvari oni od tog meča sa Valensijom u nekoliko navrata u ovom veku, tačnije u četiri pokušaja nisu prošli u nokaut fazu. Pre sedam godina su kao četvrti tim Italije ispali od Leverkuzena u plej ofu.

Sada su preživeli jesen u Evropi, ali žreb je hteo da se sudare sa Bajernom iz Minhena.

Ipak, ovde ćemo se baviti generacijom koja je donela jedini evropski trofej „L’Akvilama“, onoj sa kraja prošlog veka koja je i najbolja u istoriji kluba, na kraju krajeva nikada u jedan tim „nebesko-plavih“ nije uloženo toliko novca.

Lacio je 1998. igrao svoje prvo evropsko finale, izbacili su Atletiko u prethodnoj fazi, dobili su golom Vlade Jugovića na „Kalderonu“ i sačuvali „nulu“ pred svojim navijačima. U jesenjim rundama padali su Gimaeaeš, Rotor, Rapid Beč, u četvrfinalu moćni Okser. U Rimu je odlučio Kaziragi, Jugović je isključen, u revanšu na „Kutiji šibica“ je bilo 2:2.

Ali, te godine Lacio nije imao nikakvu šansu u pariskom finalu. Jer, sa druge strane je bio Inter predvođen Ronaldom. Lombardijci su rasturili Rimljane, Ronaldov gol je bio remek delo, a uteha za tim Svena Gorana Eriksena bio je kup Italije, izbacili su Juve u polufinalu, a u finalu, iako su izgubili na „San Siru“ od Milana minimalnim rezultatom, u revanšu su Gotardi, neizbežni Jugović i Nesta za deset minuta razbucali „Rosonere“ koji su poveli i praktično već počeli da se raduju.

Sledeće godine je usledila revolucija. Kranjoti je platio 50 miliona sadašnjih evra Atletiku za Boba Vijerija, stigli su Marselo Salas iz River Plate, Konseisao iz Porta, De La Penja i Kouto iz Barse i tandem Srba, Mihajlović iz Sampdorije i mlađani kapiten Zvezde, Dejan Stanković.

Tim je igrao fantastičan fudbal. Nisu uspeli da osvoje titulu, iako su po mnogima imali najbolju ekipu uz Zidanov Juventus. Ali, na kraju, Milan kome je sa Zakeronijem malo ko davao šansu se dokopao krune, a ni danas nije jasno kako je Lacio sa tim timom ostao praznih ruku. Lacio je imao sedam bodova više od Milana, ali su izgubili od Juventusa i „Derbi dela Kapitale“ pa su se „Rosoneri“ vratili u trku. Na početku aprila Birof i Vea su delovali moćno, Lacio je ipak imao sudbinu u svojim rukama, nisu dobili u Firenci u pretposlednjem kolu, Milan je imao mnogo lakši raspored, Empoli je već ispao. I onda, iako su Rimljani dobili jaku Parmu sa 2:1, Milan je savladao na stadionu Renato Kuri Peruđu, golove za titulu su doneli Guljelminpjetro i raspucani Birof.

Sledeće godine je Lacio igrao četvrtfinale Lige šampiona, a Milan  ispao odmah u grupi, pa je bilo jasno da su Rimljani iako bolja ekipa pali pod psihološkim pritiskom.

Ali, nagrada je stigla u KPK. To je godina kada smo ih videli u Beogradu. Pre toga su eliminisali Lozanu na gol u gostima, 1:1 i 2:2 u Švajcarskoj. Partizan je izvukao remi bez golova na „Olimpiku“, ali u mitskom meču na stadionu JNA,, Salas dva puta i Stanković su pogodili mrežu crno-belih, koji su na kraju poraženi sa 3:2. U četvrtfinalu je bilo mnogo lakše, sedam golova slabom Panionisu, da bi ponovo na gol u gostima Lacio eliminisao moskovsku Lokomotivu. Odlučio je gol Bokšića u Rusiji, taj remi, praćen onim bez golova u revanšu doneo je novo evropsko finale „Orlovima“.

Ovoga puta Birmingem, rival neočekivan, Majorka koja je imala najbolji tim u svojoj istoriji, Ektor Kuper koji će kasnije stići u Italiju je napravio mini-čudo na ostrvu.

To je bila i istorija, poslednji KPK ikada odigran, rešio ga je Pavel Nedev desetak minuta pre kraja. Vijeri je doveo Italijane u vođstvo, ali je samo četiri minuta kasnije Dani izjednačio. Majorka je zaslužila pobedu, bila bolji tim, meč je bio smešten u poslednjoj nedelji italijanskog šampionata, kada su Rimljani izgubili prednost i praktično kolo pre kraja prokockali titulu. Loren je imao fantastičnu šansu dvadesetak minuta pre kraja, pa onda Stanković, ali onaj drugi, Jovan, Markeđani je nekako sačuvao mrežu. A onda je Olazola dozvolio da pogreši kada se lomilo Nedved je savladao čuvenog Argentinca Karlosa Rpu i Lacio je spustio zavesu na KPK, pamtiće se kao poslednji osvajači trofeja.To je bio i jedini Lacija u Evropi, sledeće godine su konačno posle one drame i poraza Juventusa u Peruđi u poslednjem kolu osvojili šampionat, svoj drugi „Skudeto“, ali kako rekosmo, posle toga nikada nisu prezimili u Evropi do ove sezone.

Koliko će trajati s obzirom na to da im je rival Bajern, veliko je pitanje.